Kurativni antiseptici Milana Aranđelovića


Milan Aranđelović ne želi da ga svrstavaju u „ozbiljne pisce“ jer, kako kroz šalu kaže – „ko njih još čita?“. Veruje da čovek ne sme sebe doživeti previše ozbiljno jer tako sebi postaje najveći neprijatelj. Često se potpisuje kao „Neverovatni Miki“, inspirisan stripom, a potom i filmom „Neverovatni Halk“. Pažnju čitalaca privukao je svojim prvim romanom „Labudoliki paunovi moraju umreti“ izdavačke kuće „Everest Media“, dok je njegov drugi roman, o kom smo ovom prilikom razgovarali, „Balada meda i krvi“, satiričnu epsko-trilersku avanturu, prošle godine objavila izdavačka kuća „Otvorena knjiga“…

Zašto si ovoj knjizi dao baš ovakav naziv?

Knjiga je delom parodija na „Igru prestola“, tj. „Pesmu leda i vatre“ Džordža R. R. Martina. Međutim, iskreno, svi su me pitali i za film Anđeline Džoli koji se zove veoma slično, ali naziv mi nije bio poznat, i knjiga nema veze sa njim.

I mene je odmah podsetilo na ozloglašeni „U zemlji krvi i meda“…

Baš kao što je i mnogo ljudi. Ali, nisam ga gledao. Radnja moje knjige je pomalo mračna, pa sam joj u nazivu dodao „balada“ kako bih je iole smekšao. U njoj ima epskih elemenata, kao i trenutka „Kiša dolazi…“, kao parodija na „Zima dolazi“ kako se pominje u „Igri prestola“.

Vrlo je zanimljivo kako si u celinu sjedinio ep, naučnu fantastiku, komediju, triler i horor. Budući da će domaći čitalac u knjizi prepoznati i društvena zbivanja iz Srbije, u kojoj meri ti je političko stanje naše države poslužilo kao inspiracija za ovaj roman?

Ono mi je bilo glavna inspiracija. Stanje Srbije je danas isto kao i 1389. godine. Međutim, želeo sam da ova knjiga bude vanvremenska i nisam se vezivao za konkretnu vlast ili političare, pa sam opisao opštu situaciju zemlje. Isti problemi od pre nekoliko vekova nas i danas muče i izgleda kao da se to neće ni promeniti.

U romanu se pominju razni inovativni pojmovi kao GPS (globalni pravoslavni sistem), jezopudličnjak, lekoviti krster, lekovite molitve napisane kurativnim antisepticima, tač-skrin turpijice, psihijatrijska ustanova „Zorica Marković“ sa Madagaskara… Odakle ti ideja za njih?

Svako veče gledam drugi Dnevnik RTS-a i hvatam beleške. Legnem da spavam, zapise stavim „pod jastuk“, ujutru se probudim i počnem da pišem. Ideje su dolazile spontano.

S obzirom na to da je radnja romana smeštena u budućnosti, da li veruješ da će 22. vek izgledati kao i u knjizi?

Istorija i iskustvo nam govore da hoće. Kao što sam već napomenuo, vekovima unazad vučemo iste probleme. Ništa ne rešavamo. Kako seješ, tako ćeš i da žanješ. I u ovoj knjizi, kao i u prethodnoj, pišem o zaveri elite, koja se stihijski udružila protiv naroda. To je ekonomsko-vojno-političko-intelektualna nekolicina na poziciji vlasti kojoj odgovara ovakvo nepromenljivo stanje u zemlji. Drže društvo zatvorenim, izolovanim i na veoma niskom nivou intelektualnog razvoja. To im odgovara zato što su, zapravo, oni ti koji su prosečni, i žive van tora u kom drže srpsko stanovništvo. Oni mogu biti i vrhunski stručnjaci, ali samo u okviru granica Srbije.

Da li je u planu i sledeća knjiga?

Da. Prve dve knjige su deo trilogije. Treći roman će biti o „nebeskoj Srbiji“. Govoriće o književnoj sceni, književnim junacima i njihovim tvorcima u dalekoj budućnosti Srbije.

Razgovarao: Dušan Veselinović
Izvor: Presstiž