Predgovor


background-labudoliki-paunovi

Upoznajte Neverovatnog Mikija, anarhistu!

Logičnije bi bilo da kažemo pisca u nastajanju, s obzirom da u rukama držimo njegovo prvo spisateljsko delo, ali kako se ta titula stiče s godinama rada, zasad je sasvim dovoljna odrednica koja određuje njegovo autorsko opredeljenje. Neverovatni je u svom prvom romanu „Labudoliki paunovi moraju umreti” u potpunosti usmeren ka umetnosti pobunjenika i jeretika, upravo onoj strani umetničke slobode koja jednog mladog čoveka vodi ka anarhizmu u stvaralaštvu.

Ako anarhizam u umetnosti predstavlja otvoreni eksperiment koji brani i umetnika i već pomenutu jeres i samu slobodu, onda je roman prvenac Neverovatnog Mikija na dobrom putu da postane generacijski krik pobune s jedne strane i za mlađu publiku, vrlo uputno zabavno štivo za čitanje. Čini se da je autor, vrlo svesno, i ka jednom i ka drugom težio.

Neverovatni je nosilac permanentne pobune protiv datih okolnosti, hijerarhije sistema, državne vlasti, crkve, vojske i uopšte svega onoga što u modernom svetu doživljavamo kao nosioca represije. U romanu „Labudoliki paunovi moraju umreti” on to transponuje kroz visoko stilizovanu priču, čiju radnju smešta u daleku a ne tako nezamislivu budućnost, predstavljajući nosioce represije u posve novom ključu, sa jasnim aluzijama na sadašnji trenutak. Njegovi junaci zatiču se u dobu u kome caruju sile mraka, na način na koji su to činile u najluđim stripovima italijanskih majstora, na primer. Neverovatni međutim odlučuje da roman razvije na dramaturgiji situacija a ne likova, te se pred nama nižu krajnje ekspresionističke i veoma ubedljivo futurističke slike u koje unosi veliki deo sopstvene pobune protiv hijerarhija i sistema.

U Srbiji budućnosti ništa nije na svome mestu a opet je sve nekako lako zamislivo i prepoznatljivo. Iako vizuelno posve drukčije, nije teško poverovati da će paradoks življenja Srbijicu dovesti u poziciju sličnu onoj opisanoj u romanu. I to je užasno zabavno. Neverovatni niže slike bez trenutka pauze, stalno uvodeći nove likovne i grafičke scene, vrlo pitkim jezikom opisane, poput filmskog ili strip scenarija. U tim slikama, manjina trpi represiju, i Neverovatni se ne ustručava da svom snagom svog kreativnog bića stane na njenu stranu, pokretajući tako u toj zabavnoj priči, kroz čak i bizarne situacije, aktuelna i angažovana pitanja, poput pitanja mira, kontrole naoružanja, rodnih i LGBT prava, religije, ratova, korporativnih udruženja…

Njegovi junaci se ne snalaze u okruženju u kome žive, baš kao i piščeva generacija danas. Verovatno najveći uspeh romana jeste to što brojni likovi i scene deluju kao da su istrgnuti iz svakodnevne štampe, a onda prepušteni vizijama Pazolinija, Bunjuela i Tarantina. Neverovatni Miki uživa u eksperimentisanju sa nesnalaženjem sopstvenih junaka sa svetom u kome žive i tu se ispoljava sav njegov anarhizam – roman „Labudoliki paunovi moraju umreti” je inspirativan koliko i piščeva borba protiv klišea, protiv prinude, protiv poretka i svake vrste ukočenosti akademizma.

A u našoj svakodnevici, svaka kritika i subverzija pa i otvorene kritike istiskaju se, upravo zahvaljujući medijskom prostoru, tako zagađenom i travestiranom. Roman „Labudoliki paunovi moraju umreti” Neverovatnog Mikija nije dužan da se ikome poverava i pravda. On je namenjen onima kojima pobuna nije strana i koji smatraju da ne pripadaju „institucijama sistema“. S druge strane, on je zabavan, drukčiji, pokreće intuiciju, budi maštu. On je za one koji uopšte nemaju problem da zamisle labudolike paunove, i da ih prihvate kao postojeću vrstu. On je za one koji dožive sunovrat sa likovima u romanu. On je za čitaoce stripa i zabavnih, ali ne i jeftinih filmova. On je za one koji su spremni na pobunu. Jer takvi mogu da razumeju anarhizam Neverovatnog Mikija i da mu svesrdno pristupe.

Dragan Jovićević
Urednik kulture u nedeljniku NIN