Krenula je druga sezona serije ARCANE. Prve sezona je već pokazala da je u pitanju najbolja animirana serija ikada. Uopšte se ne šalim. Sve je u ovoj priči savršeno, a nešto i daleko iznad svih očekivanja. Čista perfekcija.
Druga sezona i dalje ima sjajne scene borbi, muzika je perfektno integrisana u priču (za ovo je bio potreban izuzetan talenat), animacija je, kao i u prvoj sezoni, bez premca.
Jedina stvar koja malo smeta je ona koja je iznuđena. Naime, Netfliks je korporativno gledajući samo brojke, odlučio da seriju okonča nakon druge sezone. Autori su rekli da su znali kako će završiti priču i da serija nije otkazana, nego da će uspeti da okončaju epopeju onako kako su imali na umu. Što je super.
Izvor: Netflix Printscreen
Ali se nekako vidi da je priča koja je bila planirana za još tri ili četiri sezone sada spakovana u jednu. Autori i dalje vešto sve to rade, ali se, na trenutke, oseća to neko pretrčavanje preko radnje. Opet, da ne trčim pred rudu, jer su emitovane tek prve tri epizode.
Jedna žena koja je sarađivala na kreiranju serije razgovara sa fanovima na Iksu i tu otkriva šta može, ali kaže da najveći deo stvari ne sme da razotkrije jer su spojleri. U suštini, ono što smo do sada videli i što nam se čini da je šuplje ili nedovršeno, zapravo će dobiti objašnjenje u epizodama koje slede.
Uprkos ovome, već je jasno da će ARCANE biti jedna od najboljih animiranih serija ikada stvorenih. A do kraja druge sezone videćemo da li će ostati najbolja.
Šta još? E, da.
Primećujem da je većina ljudi, zapravo, oduševljena sa Džinks (neka vrsta ženskog Džokera). Ovo je sasvim razumljivo, ludilo nam je privlačno i volimo, makar u mašti tokom gledanja ili čitanja, da damo oduška onom nesputanom, gotovo animalnom, ludilu koje smo zarobili pod teretom onoga što zovemo civilizacijom.
Džinks daje priliku našem idu da se oslobodi, a da ne nadrljamo. Za nju ne postoje zakoni vremena, morala, logike, prostora… Fluidna je smesa anarhije energije.
Sa druge strane, meni je nekako mnogo draža njena sestra Vi(olet) koja bi, po ovom ključu, trebalo da otelotvoruje naš ego, koji se nalazi tačno na pola puta između ida i super-ega. Stešnjen između. Mislim da je mnogo lakše biti Džinks, nego Vi. Biti Džinks je oslobađajuće lako, dok na Vi na svojim plećima nosi teret čitavog sveta.
Lupam, nisam psiholog, ali nekako osećam da bi trebalo biti ekipa Vi. To je mesto koje je daleko zanimljivije od običnog ludila.
Piše: Milan Aranđelović
