Kada su moji prijatelji valjda nekako skontali da sam ateista prestali su da me zovu na svoje slave. Priznajem da mi je to zaista bilo olakšanje i na tome sam im bio zahvalan.
Onda su prestali da me pozivaju na svadbe i dečja krštenja. Opet mi je bilo jasno jer su se i ti obredi sada odvijali mahom u kući božjoj gde je meni bilo prilično nelagodno.
Zatim su prestali da me obaveštavaju o sahranama onih koji su odustali. I to mi je bilo jasno, umiranje, i popovski ispraćaj u Pakao, Čistilište ili Raj nisu bili bliski mom ateizmu. Nikada nisam bio siguran kada da se pretvaram da me svrbi nos dok se drugi krste.
A onda su prestali da me zovu na pivo. Na fudbal. Uranak.
Kada sam pozvao jednog prijatelja da ga pitam kakve veze imaju prvomajski roštilj i Gospod, pa su, mene kao ateistu, prestali da zovu na ovakav vid okupljanja, on me je samo upitao: „A ti si ateista!?!“
Wtf!?!
