Menu

Bibliotekarka: Intervju sa Milanom Aranđelovićem

Eto, ja ovog čoveka, doslovno obožavam  Prvo me je čitanje njegove druge knjige, silno razveselilo, a onda i razgovor  To je ona vrsta ljudi sa kojima bih mogla danima pričati, a da ni jednog trenutka ne moram da kažem „ejjj, šalila sam se“… Neverovatni Miki alijas Milan Miki Aranđelović velikodušno svakoga dana „čisti“ naše ružičastom bojom umrljane naočare.

B: Svako od nas je odgovoran za ono što izgovori ili napiše uradi ili ne uradi… Vodiš li se time dok na svom profilu pretresaš aktuelne teme ?

Miki: Naravno. Svako je kovač svoje sreće. Istina, neko odmah, samim rođenjem, dobije već zagrejano gvožđe, toplu vatru i čvrst nakovanj, a neko drugi mora da kuje svoju sreću u nekim drugačijim uslovima gde je nakovanj napukao, gvožđe tvrdo, a vatra ugašena. Zahvaljujući rođenju i životu u Srbiji, spadam u onu prvu, srećniju, grupu koja može da se bavi kritikom aktuelnih dešavanja u
idealnim uslovima. Zamislite samo pakao za satiričara koji mora da se bavi kritikovanjem
uređenog društva u Švajcarskoj ili Danskoj? Kao osoba koja ne želi da završi u haškom kazamatu optužena za lose statuse i genocid na Tviteru pazim šta pišem. Na mojim profilima možete pronaći samo ljubav, veru i nadu u sportske uspehe naših šampiona.

B: Kako se kod tebe „zaslužuje“ pohvala ?

Miki: Vrednim i marljivim radom na glupostima, ispoljavanjem velike želje da se, uprkos svemu,
ostane tup, zao, pokvaren i, pre svega, licemeran. Dete samo jednom stavi svoje prstiće na vruću ringlu i nikada više. Lekcija je naučena. A kod nas odrasli i naizgled zreli i odgovorni ljudi, masovno i uporno, na izborima, ali i generalno u životu, uvek iznova i sa istim… hm… žarom stavljaju svoje prste na tu ringlu, redovno budu opečeni, ali oni nastavljaju da to rade. Kako da ih ne pohvališ zbog ove upornosti?

B: Kako se rekreiraš, ako pisanjem kreiraš neki svoj sasvim drugačiji svet ?

Miki: Pisanje i jeste jedan od načina rekreacije. Zahvaljujući pisanju, kao onaj cinik iz rečnika Embrouza Birsa, stvari vidim onakvim kakve jesu, a ne kakve bi trebalo da izgledaju. A u zemlji mitova pogled na stvarnost je prlično relaksirajuća. Što se tiče ostalih sportova redovno idem u teretanu i spadam u one ludake kojima je trčanje način života. San mi je da jednog dana istrčim maraton i menjao bih Nobelovu nagradu za jedan komplet pristojnih trbušnih mišića.

B: Na šta je jedan pisac „alergičan“ u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu ?

Miki: Kao i svi tako ni ja nisam pošteđen alergije na promaju. Užasavam se kada otvore jedan prozor na istok, a drugi na zapad. Neko tu mora da strada. A ko će nego nevini narod koji stoji na toj promajometini. Kada smo već kod nevinog naroda i moje alergije… Ne mogu da tvrdim, ali ima tu neka tajna veza. Takođe me nervira upornost ljudi da, tako dugo, istrajavaju na istim glupostima i uvek na svoju štetu. Posle dvadeset i pet godina glasanja za iste ljude i iz istih pobuda bojim se da je ova glupost odrasla, osamostalila se i postala ludost. Ludost sucidalne provenijencije, jamačno. Kao pisca alergiju mi izaziva odnos izdavačkih kuća prema nama. U Srbiji nije vest kada čovek ujede psa, već kada neka izdavačka kuća odgovori na mejl mladog
pisca punog entuzijazma koji je upravo završio prvi, drugi, treći, četvrti… rukopis svog
umetničkog dela.

B: Koju bi književnu nagradu glat odbio ?

Miki: Definitivno bih odbio Nagradu za najdebljeg pisca, popularni Čizbuker prajz. Mislim da bih, ovako visok, lep i plav kakvim me je Gospod dao, ovo priznanje dobio sasvim nezasluženo. Jedan naš poznati pisac godinama je kudio NIN-ovu nagradu nazivajući je UDBA-škom nagradom za UDBA-ške pisce, a onda ju je, sasvim zasluženo što se sadržaja same knjige tiče, dobio. I glat je prihvatio. Ne bih voleo da se nađem u takvoj situaciji i zato decidirano kažem da bih odbio samo Čizbuker jer je to GURMAN-ska nagrada za GURMAN-ske pisce.

Hvala Mikiju što vodi jedan od knjigoljubačkih sajtova www.bookvar.rs

0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *