Evo kako je Vučić postao novi Đinđić (Šta nas je Tramp naučio?)

0 Shares

UPOZORENJE: Molim vas da i nakon rečenice koja sledi posle ove nastavite sa čitanjem jer poruka i svrha teksta nije glorifikacija i beatifikacija aktuelnog predsednika Republike, već skretanje pažnje na neke društvene fenomene koji se javljaju u našem i američkom društvu i paralele između njih.

U novom broju Le Monde diplomatique naleteo sam na zanimljiv članak američkog novinara Tomasa Frenka koji, opisujući situaciju oko Trampovog poraza, ukazuje na fenomene koji postoje u srpskom društvu i koji bi od Vučića mogli zaista da načine novog Đinđića (ne u smislu Đinđića kao žrtve atentata, već u smislu Đinđića reformatora).

Članak započinje lepo, Trampovim porazom, i činjenicom da ga, nakon upada demonstranata u Kapitol napuštaju i najverniji republikanci. I ne samo to, nego i republikance napušta njihovo glasačko telo i okreću se demokratama. Da li je to kraj Velike stare partije (republikanaca) koju mnogi odavno najavljuju?

U čemu je fora?

Tomas Frenk se u potrazi za odgovorom vraća u svoju mladost i u kraj u kome je odrastao. U pitanju je predgrađe Kanzas Sitija u kome živi privilegovana bela elita. Advokati, lekari, arhitekte čija deca idu u najbolje škole i koji glasaju za republikance. Demokrate su u tom okrugu poslednji put pobedile 1916. godine… i sada! Bajden je izdominirao iako se socijalni sastav okruga se nije promenio. I dalje su u pitanju pripadnici bele elite, koji sada smatraju da su i crni životi važni, da je ljubav ljubav (pro LGBT agenda), da je važno šta nauka kaže…

Dakle imamo tradicionalne konzervativce koji se zalažu za liberalne vrednosti i misle da je to okej.

Autor primećuje da su republikanci, iako je Tramp i dalje išao na ruku velikim korporacijama i velikim biznisima, sada prikupili manje donacija za kampanju od demokrata. Privatni sektor (osim nafte i uglja) je finansirao demokrate, iako im je Tramp tokom mandata izlazio u susret i smanjivao poreze.

Imamo bogataše koji „rade na svoju štetu“ jer su im od profita važniji demokratija i sloboda i misle da je to okej.

Dalje, nakon što je bivši direktor CIA-e dao izjavu kojom se konfrotirao tadašnjem aktuelnom predsedniku Trampu liberali i levičari su, po prvi put, stali na stranu obaveštajne agencije, a ne na stranu civilnog kontrolora ove ustanove.

Imamo građane i građanke koji staju na stranu lokalne UDB-e, a protiv demokratski izabranog civilnog predstavnika tih istih građana i koji misle ta je to okej.

Rusija i njeno „mešanje“ u američke izbore su pokazali koliko je američka štampa slobodna. Svi novinari i mediji su vodili otvorenu kampanju protiv Trampa dovodeći ga u vezu sa nameštanjem izbora. Iako tužilac nije pokrenuo nikakav postupak jer nije bilo dokaza, to nije smetalo novinarima da sebe smatraju superherojima zbog toga što NISU bili profesionalni već su žonglirali poluistinama i neproverenim činjenicama i kako bi manipulisali javnošću.

Imamo novinare koji lažu i koji misle da je to okej.

Sledeći primer je gostovanje starog levičara i direktora Američke unije za građanske slobode Ajra Glaser na jednom pravnom fakultetu gde je održao predavanje. „Čim je krenula rasprava, prisutni, uključujući i mlađe predavače, počeli su da ustaju jedan za drugim i da izjavljuju da njihov cilj društvene pravde za crnačko stanovništvo, žene i razne druge manjine nije kompatibilan sa slobodom govora i da je ona nešto protiv čega se oni bore“, rekao je o ovom predavanju Glaser.

Dakle imamo studente i profesore PRAVA koji se bore protiv slobode govora i koji misle da je to okej.

Tomas Frenk nas upućuje na lov na crvene veštice iz doba Edgara Huvera kada je samo sumnja da je neko komunista bila dovoljna da mu se karijera uništi (ko je rekao Kevin Spejsi?).

Kaže kako sve češće čuje da se kritikuju glumci jer tumače određene uloge, kako se u društvenom prostoru verbalno napadaju antifašisti jer su skrnavili neki spomenik ili su gađali policiju.

Zatim primećuje da se liberali (ili „liberali“) sve više zalažu za poštovanje hijerarhije čak i kada su to parole tipa „Poštujte nauku“.

„Sumnja“, pisalo je nedavno u Vašington postu, „centralna je vrednost u nauci… Ali ona može biti pogubna po javno zdravlje, u kog ljudski životi zavise od spremnosti da se veruje tim istim stručnjacima.“

Da, upravo ste to pročitali! Liberalni mediji ukidaju pravo na sumnju, sumnju u poredak, sumnju u hijerarhiju. Sumnja je zlo! Dovođenje u pitanje autoriteta je zlo! I to sve dolazi od strane liberalnih glasnogovornika.

Da ne spominjemo da je liberalna elita dala pravo i za pravo jednoj privatnoj kompaniji da ukida nalog na Tviteru jednom građaninu koji je u tom trenutku bio i američki predsednik. Ma koliko to bio Tramp i šta o njemu mislili privatnik je upravo dobio aplauz jer je odokativno i po nekim svojim kriterijumima ukinuo slobodu govora jednom građaninu. Ko je sledeći? Ja? Ti? Moguće je. Ova kompanija ne zna za (državne) granice.

Šta se to, zapravo, desilo u Americi?

Konzervativci su prešli u tabor liberala jer su ovi postali veći konzervativci od konzervativaca!

Da li samo zbog Trampa?

Pa, ne!

Istorija je proces, a ne događaj!

U pitanju je proces koji traje godinama i gde je Tramp bio samo jedan talas koji je celu stvar malo ubrzao, ali nikako inicirao ili bio presudan faktor ovog fenomena.

I kakve to ima veze sa Srbijom?

Svakakve!

Ovaj isti proces se u poslednjih nekoliko godina dešava u Srbiji.

Gotovo istovetna stvar.

Mediji mogu da manipulišu i lažu jer su sve upakovali u borbu protiv režima i za navodnu slobodu medija (koju upravo oni svojim radom ugrožavaju i ignorišu), bogata (i privilegovana) elita se bori za svoje lukrativne poslove i (političke) pozicije koje bi im omogućile zarađivanje još više para, a sve to uvija u oblandu borbe protiv režima i borbu za odbranu demokratije, liberalni građani konačno mogu JAVNO da budu protivnici azilanata, Roma, LGBT populacije, siromašnih, radnika, bolesnih… jer „ štiti ih Vučić“ ili „oni glasaju za Vučića“. Ko je podržao Trampa ili Vučića izgleda da gubi sva ljudska i građanska prava. To je neki konsenzus među braniteljima ljudskih i građanskih prava. Licemerju, ime ti je elita.

Liberali postaju konzervativci.

Sve mi se čini da oni sada sebi daju oduška, konačno mogu da budu ono što zaista jesu, ono što su duboko u sebi oduvek bili, ali su se iz nekih razloga (pristojnosti, možda?), krili iza maski liberala i zagovornika demokratskih vrednosti. Sada im je, njihov otpor aktuelnom režimu, dao pravo, slobodu, OPRAVDANJE da budu ono što jesu. I što su oduvek bili, ali ih je bilo blam da priznaju u društvu.

Čemu to, na kraju, vodi?

Na kraju će taj isti Vučić, onakav kakav jeste (a svi znamo kakav jeste), postati bastion odbrane demokratije, ljudskih i građanskih prava, socijalnih davanja, slobode medija, slobodnog tržišta, evropskih i atlantskih integracija… I to ne zato što je on doživeo neku epifaniji i transformaciju. Ne. On može da ostane isti mali Šešeljev radikal, ali ona druga strana, „naša“ se promenila. Promena je toliko ekstremna, cinično bih rekao radikalna, da sada ona konzervativan strana deluje (i u praksi jeste) mnogo liberalnija i bolja u odnosu na „našu“ stranu.
Vučić nije ništa uradio. Mi, zapravo „naši“ su ga stvorili ovakvog kakav danas jeste.

Ono naše poslovično manje zlo je postalo veće.

Poraslo dete, osamostalilo se.

Znate onaj pozorišni komad Ne ostavljate me samog dok himna svira kada Titov duh uđe u Zlobu Šiljoševića, pa ne može da veruje koliko su ga njegova politička deca razočarala i izdala?

Lako je zamisliti predstavu u kojoj je Đinđićev duh ušao u Vučića.

Predstavu koju su “naši” režirali!

Piše: Milan Aranđelović


0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Related Post