Milo ili Momo
Čini mi se balkanska društva, naročito ona koja već više od stoleća retardiraju pod snažnim ruskim uticajem, još uvek nisu politički sazrela do nekih dubljih i sofisticiranijih perspektiva. Tako da kod nas još uvek važi sam ona veoma gruba, ali za sada jedina moguća, podela iz 1997. godine na Mila i Moma. I sve šta simboli te podele sa sobom nose.
Kada govorim o društvu i njegovoj zrelosti tu, gotovo isključivo, mislim na njegove elite koje već decenijama pokazuju, ne samo epsku nesposobnost da budu pokretač i motor promena, već, čini mi se, ni da pojme šta se od njih očekuje ili šta se podrazumeva pod suštinskim promenama.
Zbog njih, a ne zbog nekih mitskih bezubih, i dalje jedini izbor koji imamo jeste onaj između Mila i Moma.
Da, i ja bih daleko više voleo da nas u Evropu vode Njegoš, Dositej i Đinđić, a ne Toma Vučić-Perišić i braća Karić, ali jebi ga.
Širina izbora ide sa zrelošću društva i razvijenošću sistema.
A do tada – ili Momo ili Milo.
