Ono sto je našem društvu potrebno je edukacija. Ali ne iz matematike, već iz empatije. Opšta i za sve.
Lekcije bi bile tipa, deca se ne uče plivanju tako što ih bacite u vodu, dečaci ne postaju muškarci tako što sa pet godina drmnu rakijicu, devojčice ne moraju ništa da urade da bi postale žene jer je sve samo i isključivo na biologiji, drugi ljudi nisu zavojevači iz kosmosa i neprijatelji, već su živa bića potpuno ista kao i mi… Sada mi pade na pamet ona akcija Živa biblioteka, samo na nacionalnim nivou. Ljudi se masovno upoznaju sa drugim ljudima i pričaju o sebi.
Druga stvar, a to je malo teže, jeste stvaranje perspektive. Budućnosti i nade. Ali ne samo i isključivno na opštem, državnom, nego na ličnom, na intimnom nivou. Isto kroz edukaciju na svim nivoima i na različite načine već prema specifičnosti svakog slučaja. Oni koji vide da mogu nešto da postignu u životu ili da, bez nekih većih ambicija, budu ostvareni i srećni, ti neće da budu destruktivni prema sebi i drugima.
Ljudi moraju da budu edukovani da nemaju nikakvu dužnost prema drugima, već samo prema sebi. Kao i da tek kao i sami ostvareni, srećni i uspešni ljudi mogu da budu zaista od pomoći i koristi drugima i zajednici u celini.
Trebamo biti naučeni da volimo sebe i druge. Da čujemo i da zaista vidimo sebe i druge.
Ovako izgubljeni više smo deo krda i čopora nego čovečanstva. A to nije život, već preživljavanje.
