Milan Aranđelović: “Da sam vladar nesklon odlasku sa vlasti najviše bih voleo da me protivnici bojkotuju”


0 Shares

Kraj godine je dobro završiti uz kvalitetne ljude, pametne, one koji imaju šta da kažu i koji svoj posao rade veoma profesionalno. Milan Miki Aranđelović je mlad čovek koji svojim književnim i novinarskim radom, aktivizmom na društvenim mrežama, ukazuje na nepravdu u društvu, opominje, kritikuje i savetuje. U razgovoru za naš portal Aranđelović priča o “životu” u Srbiji, stanju u medijima, političarima i bojkotu izbora, ali na početku o svom trećem nedavno objavljenom romanu  U.S.A- Ujedinjena Sahara Afrike.  Nas je skraćeni naziv USA prvo asocirao na SAD – Sjedinjene Američke Države, autor ovog dela to potvrđuje i objašnjava:

– Na prvi pogled zaista aludiram na nama dobro poznate Sjedinjene Američke Države, ali zapravo mi je ideja bila da prikažem svaku imperiju u istoriji. Nije tu bilo nekih većih odstupanja u njihovom  imperijalizmu i velikih razlika između Persije, Egipta, Kine, Rima, Vizantije, Rusije, Kine, Britanije, Amerike, Kine… Čitaoci će, svakako, na početku imati snažan utisak da pišem o današnjoj Americi, ali će ubrzo shvatiti da se ono opisano u romanu može primeniti i na bilo koju drugu imperiju.

Po čemu se razlikuje ovaj roman u odnosu na vaša prva dva?

– U prva dva romana se bavim lokalnim, da ne kažem regionalnim, temama o kojima mislim da je važno da se priča, a o kojima se uglavnom ćuti. Mislim da svako ima dužnost da se na način bori za bolji život, ali i za nasleđe koje ostavlja generacijama koje dolaze. Svako na svoj način. Moje oružje su reči, a bojno polje knjiga. Zato se u prva dva romana bavim zombijima, vampirima, vešticama, vukodlacima, čumama, alama, sveštenicima, političarima, ratnohuškačikim novinarima i književnicima kao i drugim čudovištima našeg doba. Frustrirajuće mi je što ogromna većina mojih kolega, iz nekog meni nepoznatog razloga, izbegava da se bavi sadašnjošću ili događajima iz neposredne prošlosti i radije bira beg u praistoriju Velikog rata ili međuratnog perioda. Angažovanost zahteva… pa… angažovanost. U trećem romanu sam odlučio da osmotrim stvari iz drugog ugla. Želeo sam da prikažem današnji svet i „veliku“ politiku koja utiče na naše male živote u našim malim balkanskim avlijama. Teme kojima se bavim u romanu „U.S.A.“ jesu imperijalizam, nametanje volje jedne velike države drugim malim državama, ekologija, rasizam, šovinizam, pitanje roda, ali i pitanje političke korektnosti koja sve više postaje naličje osnovne ideje i prerasta u svojevrsni fašizam. Želeo sam da odgovorim na pitanje šta će da se desi kada politička korektnost postane nekorektna.

Likovi u romanu imaju specifična imena, uloge, šta vam je bio cilj kada ste odlučili da ispričate ovu priču?

– Uvek mi je cilj da prikažem našu stvarnost. Cilj mi je da oni koji pročitaju moj roman jasno vide u kakvom svetu živimo. Maskirajući moje junake zapravo im skidam maske i prikazujem naravi i društvo onakvima kakvi jesu.

U.S.A je okarakterisan kao satirično-distopijski roman, da li mi ovde u Srbiji (regionu) trenutno živimo jednu distopijsku, satiričnu priču?

– Pitanje je da li mi uopšte i živimo. To što smo zasnovani na ugljeniku i što bi nas neki biolog proglasio živima ništa ne znači. I kolonijalni volvoks živi lep društveni grupno-erotski (su)život, pa ne verujem da bi se neko od nas menjao sa njim(a). Život je na Balkanu vazda bio ograničen navodnicima. A šta mi ovde poslednjih dve stotine godina „živimo“? Mislim da nije u pitanju satira, već pljačka. U romanu „Zanimljiva vremena“ Terija Pračeta  jedan varvarski junak imena Koen, visok metar i po u ortopedskim sandalama, s celoživotnim iskustvom u neumiranju želi da opljačka najveći plen ikada, celo Agatejsko carstvo. U toj nameri smislio je sjajan, mada naizgled nemoguć, plan. Potrebno je samo da stigne u carevinu ograđenu velikim zidom, upadne u dobro čuvanu palatu, dođe do prestone dvorane, skloni cara s prestola i da onda on sedne na taj presto. Na taj način je ukrao celu državu sa kojom, kao i sa regularnim plenom, može da radi šta god poželi. Jednostavno. E, upravo se to nama desilo i to živimo već dve stotine godina.

Poznati ste kao neko ko nema dlake na jeziku, o tome govore i vaše objave na društvenim mrežama.  Šta je glavni problem naše države i našeg društva. Političari, mi ili neko treći?

– Moramo shvatiti da su za stanje u našem društvu krivi pre svega Amerikanci, onda Englezi, Hrvati, Albanci, Turci, NATO, EU, Vatikan, HAARP, Tito, vakcine, latinica, a najviše je kriva ona matora babuskera iz Bronksa, izvesna Maga Vračević, koja je po nalogu združenih snaga CIA, FBI i NSA bacila kletvu na naš narod i lojalne narodnosti. Takođe je bitno shvatiti zašto nam oni sve to rade. Rovare protiv nas jer smo bolji od njih. Mnogima je teško da prihvate da se bukvalno svi Amerikanci bude za mržnjom prema našoj zemlji i po vasceli dan i ogroman deo besane noći razmišljaju kako da nam napakoste. Ne mogu da nam oproste one zlatne viljuške kojima smo onomad kusali supu. Najbitnije je to da mi nismo ništa krivi, a još manje odgovorni za sopstvene odluke i izbore u životu. Kada padneš ispit kriv je predsednik Amerike, kada padneš na ulici kriv je gradski menadžer, kada Đoković padne u finalu kriva je kuhinja Maje Volk… Shvatili ste metod? To je način razmišljanja koji oslobađa odgovornosti i koji nas je doveo ovde. Šta bi trebalo da uradimo, pa da se stvari malo pokrenu? Mislim da bi trebalo učiti od dece. Deca imaju mudrost koju su odrasli, zagledani u nacionalne mitove i razne partijske Biblije, vremenom izgubili. Dete stavi svoje prstiće na vrelu ringlu samo jednom i nikada više. Tako bi i mi ovde trebalo da se ponašamo. Jednom smo se opekli i više nikada. Znam da je ponavljanje majka uspeha, ali ne znam koliko ćemo moći da nastavimo sa ovolikim uspesima, a da se ne pridružimo Hazarima i dinosaurusima.

Pišete za razne portale. Šta vam najviše smeta u medijima? Da li bi trebalo sprovesti i lustraciju medija i novinara koji su radili za režim (jednog dana)?

– Kada je pao Berlinski zid i kada je Nemačka Demokratska Republika krenula putem demokratije postavilo se pitanje šta će biti sa onim sudijama koje su radile za Štazi. Ispostavilo se da su apsolutno sve sudije radile za Štazi i da bi lustracijom država jednostavno ostala bez sudija. A ko bi onda, pitam ja Vas, sudio onima koji su radili za Štazi? To su se pitali i novi lideri nove, ujedinjene, slobodne i, nadasve, demokratske Nemačke. Zato su odlučili da otpuste samo one sudije koje su se istakle u borbi protiv političkih prestupnika, a ostale su iskoristili za izgradnju te vrle, nove Nemačke. Zato sam protiv lustracije. Ne zato što bi to ličilo na zakon linča, osvetu, odmazdu dostojnu svetlog mračnog srednjeg veka već zato što bi na taj način izgubili ljude koje bi mogli da iskoristimo da izgradimo društvo koje mi želimo. Oni su se već dokazali kao lojalni, imaju decu zbog koje sve to moraju da rade (nisu deca javni dug, pa da vremenom porastu), obučeni su i spremni da daju svoj doprinos. Sve što je potrebno je da naši, a da ne budu „naši“ (ili ne daj bože Naši), konačno dođu na vlast.

Da li je bojkot dela opozicije narednih parlamentarnih izbora pravo rešenje ili je to nekakav beg od stvarnosti (u smislu nema ko da ga pobedi)? Kako vi gledate na to kao mlad čovek?

– Da sam ja neki vladar nesklon odlasku sa vlasti najviše bih voleo da kao svoje protivnike imam ljude koji bojkotuju mogućnost moje smene. Mislim da bih otišao i korak dalje i da bih ohrabrivao i na sve načine pomagao da se ta ideja, ideja bojkota moje smene, osnaži među mojim vernim nepristalicama. U medijima koje kontrolišem davao bih prostora samo tim ljudima i, navodno ih blateći, ubeđivao građane da su oni jedina opozicija mom režimu. Bitno je da se u toj larmi ne čuje neki drugi i drugačiji glas. Tu je važna još jedna stvar. Ne samo bojkot izbora, već i bojkot (demokratskih) institucija. Snažne institucije su jedina brana vladarevoj samovolji. Zato bih, ja kao taj zamišljeni prosvećeni apsolutista, voleo da ta idealna opozicija bojkotuje i sve te institucije. Ali ne samo to. Potrebno je da ta opozicija što više ljudi ubedi u ideju da su te institucije nebitne, da one samo smetaju i da bi ih trebalo ignorisati. I sam bih, kao vladar sklon apsolutizmu, rušio sve te institucije koje stoje između mene i mog naroda. Potrebno je da narod voli samo mene, a ne neke tamo institucije. Ljubav bez posrednika! Tako da bih rado prihvatio svaku pomoć koju bi mi opozicija pružila u razgradnji institucija kroz njihov bojkot i ubeđivanje svojih pristalica u besmislenost istih.

Bavite se i književnom kritikom. Da li je književnost danas postala (pomalo) degradirana? Šta je loše u njoj, a šta dobro?

– Uh! Mislim da je ovo najteže pitanje koje ste mi postavili. Mislim da je pitanje previše kompleksno da bih imao neki konačan i sveobuhvatan odgovor. Smatram da bi se o današnjoj književnoj sceni moglo govoriti tek kada ovaj turbulentan period bude okončan. Živimo u doba kada se stvari veoma brzo menjaju i kada stara pravila prestaju da važe, a nova se tek uspostavljaju, da bi i ona ubrzo bila zamenjena drugim. Tehničke mogućnosti su takve da je hiperprodukcija književnih dela laka čak i u, klasičnoj, papirnoj formi. Takođe smatram da će knjige od papira još dugo biti dominantne i da elektronska forma knjiga, barem za naših života, neće preovladati. Sa druge strane, internet i društvene mreže nam omogućavaju sasvim drugačiji kontakt između pisaca i publike, a naročito promovisanje onoga što je napisano i objavljeno. Mislim da je to jedina stvar koja se zapravo promenila u odnosu na vekove pre nas. Sve ostalo je ostalo isto. Kao i uvek i danas postoje dobro i loše napisane knjige, knjige koje imaju i one koje nemaju književnu vrednost, knjige koje izdavači žele da prodaju, ne zbog profita i pohlepe, već iz prosvetiteljskih pobuda, knjige koje se bolje prodaju i koje publika lakše prihvata i one koje teško nalaze put do čitalaca, a postoje i pisci… Na nedavno završenom „Merlinka festivalu“ pogledao sam film „Divlje noći s Emili“ o životu Emili Dikinson. Iako danas važi za najbolju američku pesnikinju čiji opus broji gotovo dve hiljade pesama Dikinson je, za života, uspela da objavi svega desetak pesama. Frustracije i probleme koje ona doživljava u ovom filmu su i meni, kao autoru, sasvim poznati. Čini se da se u životu pisaca ništa nije promenilo u poslednja dva veka i da ih i dalje muče isti problemi. Uprkos tome što je internet, navodno, promenio pravila igre neke stvari se nikada ne menjaju.

Šta vaša publika može da očekuje u 2020. godini od vas i šta biste im poručili?

– U 2020. bi trebalo da se pojavi moj četvrti roman u kome se vraćam na domaći teren i u kome ću se baviti našim najaktuelnijim političarima i njihovim naravima. Mogu da otkrijem da će se, kao jedan od junaka, pojaviti i naš čuveni književnik Dejan Stoiljković. Takođe očekujem da izađe i zbirka priča o vampirima u kojoj će se, pored priča drugih autora, naći i jedna moja priča u kojoj ću otkriti zašto je zapravo rušeno u Savamali. Na sajtu Bookvar magazina ću i dalje pratiti najnovija književna dešavanja i pisati o novim knjigama. Svojoj publici bih, kao i uvek, poručio da imaju samo jedan život, da njihova svest posle neće  postati deo neke kosmičke energije, ponovo se roditi kao crv, mrav ili Buda, niti će završiti u Paklu ili Raju i da u skladu sa time organizuju ovo svoje jedino postojanje koje imaju. Neke zvezde su morale da eksplodiraju kako bi od njih nastali ljudi. Iskoristite priliku! Budimo ljudi, iako smo od zvezda sazdani!

Izvor: Regionalni informativni centar

0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Related Post