Menu

Neverovatni Miki: Labudoliki paunovi moraju umreti

U senci Zorane Jovanović na Sajmu knjiga ostao je i Milan Aranđelović, poznatiji kao Neverovatni Miki koji je predstavio svoju prvu knjigu „Labudoliki paunovi moraju umreti“, SF roman koji pokazuje Srbiju 2168. godine u kojoj svi njeni građani žive u glavnom gradu pod velikim kišobranom koji ih čuva od kiselih kiša, u kome vlada Patrijarh grada koji je nametnuo Porodični čas kad niko ne sme da izađe napolje.

Ko su labudoliki paunovi?

Labudoliki paunovi su bića budućnosti, produkt sinergije genetskog inženjeringa i lokalne klime koja vlada u beogradskom Krugu dvojke. Kao endemska vrsta oni žive u zlatnim kavezima GMOloškog vrta „Luka Bojović“. Lepi su, pametni, samodovoljni, hrane se svojim lepim odrazima u ogledalu, tuđim ružnoćama, pevaju labudopaunovske pesme pred suvim Klepsidrama i legu jaja sa prelepim šarama. Jedini problem je što su ta jaja šuplja. Iz njih se neće izleći novi i drugačiji život.

Zašto moraju da umru?

Mislim da će čitaoci morati sami da otkriju tu misteriju.

Kakvu nam budućnost predviđa tvoja knjiga?

U Srbiji vreme ne protiče linearno već u istom trenutku postoji sadašnjost, budućnost i prošlost. Mi sada živimo istovremeno u 1389. i u 1999. i, ako je verovati premijeru, u 2017. godini većih plata i penzija. Srbija je tačka u kojoj se ukrštaju kvantni kosmosi. Svedoci smo da u sadašnjosti Dražini četnici u bitkama koje se nisu odigrale pre više od 70 godina upravo pobeđuju Treći Rajh. Zbog toga je iluzorno da uopšte pokušavam da predvidim budućnost. Taj jalov posao ostavljam Nostradamusima, Tarabićima i baba Vangama. Radnja mog romana, iako se nominalno odigrava 2168. godine zapravo opisuje sadašnju Srbiju sa (pre)naglašenim društvenim anomalijama kako bi i onima sa slabijim vidom postalo jasno u kakvoj se zemlji svakog jutra bude. Ako želiš znati budućnost Srbije, zamisli 1389. godinu… zauvek!

Ko su članovi Kulta za ubijanje zgodnih plavušana?

Članovi Kulta za ubijanje zgodnih plavušana, koji se pominje u romanu, su sasvim normalni perverznjaci predvođeni prvosveštenikom Kulta čika Svetom.

Šta su im skrivili zgodni plavušani?

Kao što im i samo ime kaže, zgodni plavušani su prokleto zgodini. A u svetu (buduće sadašnjosti) u kome se cene duhovne vrednosti i unutrašnja lepota, biti fizički lep predstavlja smrtni greh.

Pojedine kritike tvoj knjige ti zameraju što je knjiga previše anti-SPC.

Može da deluje iznenađujuće, ali ja se u knjizi uopšte ne bavim crkvenim organizacijama kao takvim. One, naravno, provejavaju kroz roman, ali samo na marginama onoga o čemu ja zapravo pišem. U romanu se, između ostalog, bavim fenomenom potpuno nekritičkog prihvatanja svakog duhovnog ili svetovnog autoriteta i vrednosti koji taj autoritet nameće. Bavim se onima koji gutaju sve što im se servira sa javnog i verskog servisa. To što su neki „konobari“ u ovom slučaju i sveštenici SPC jeste splet najnesrećnijih istorijskih okolnosti. Nemam problem sa SPC već sa vatrom na lomačama koju njeni fanovi pale.

Ako čitamo tvoje tweetove mogli bi da zaključimo da je Neverovatni Miki veoma ljut. Na koga i zašto?

Neverovatni Miki nije veoma ljut već samo veoma „glasan“. Društvene mreže su odlično sredstvo koje nam omogućava da na virtuelan način dopremo do onih koje inače nikada ne bi smo sreli. Ja se, pre svega, obraćam onima koji su zbunjeni, uplašeni, usamljeni u svetu u kome se osećaju kao stranci. Želim da moj glas dopre do njih, da čuju da postoji makar još jedna osoba, koja deli njihove stavove, mišljenja, shvatanja sveta u nadi da će to malo da ih ohrabri na život u nekrofilskoj zemlji gde je smrt vrhunska vrednost i smisao čovekova. Twitter je moj fenjer kojim tražim čoveka.

Ko je goli kritičar?

Goli kritičar je jedan od mojih projekata popularisanja književnosti preko društvenih mreža. Naime, svaku književnu kritiku koju objavim u Bookvar magazinu ja, uz hashtegove #golikritičar i #nakedcritic, propratim sa fotografijom na Instagramu na kojoj se nalazim potpuno go sa knjigom čiju sam kritiku napisao.

Da li misliš da golotinja može da doprinese popularizaciji čitanja?

Bog mi je svedok da sam ja tradicionalista koji se i dalje vodi klasičnim reklamnim pravilom da seks prodaje.

Šta nam možeš reći o Bookvar magazinu koji uređuješ?

Bookvar magazin je onlajn časopis pokrenut sa ciljem popularisanja književnosti. Ideja je da kroz zanimljive i inteligentno napisane tekstove zainteresujem ljude za svet književnosti. Bookvar je sadržajno i vizuelno drugačiji od klasičnih časopisa i veoma brzo je postao veoma popularan određenom krugu čitalaca.

Koje knjige možeš preporučiti čitaocima Optimist magazina?

Zbog različitih čitalačkih afiniteta preporučivanje je prilično nezahvalno. Preporučiću neke novije knjige koje su se meni dopale. Tu je pre svega „Zavera budala“ Džona Kenedija Tula koja je upravo doživela reizdanje. „Akrepski odred“ Terija Pračeta je među njegovim najboljim knjigama. Nama bi bio posebno zanimljiv zbog tema – rata među državicama pod diktaturama, definisanje patriotizma, održavanje patrijarhalnog modela ponašanja u društvu bez muškaraca… (a postoji i neki kvir i trans momenti). „Priča za biće vremena“ Ozeki Rut mi je najprijatnije iznenađenje ove jeseni, mesto spajanja modernog i tradicionalnog, zapadnog i istočnog, kvantne fizike i zen-budizma. „Betmen Apolo“ Viktora Peljevina koji je tradicionalno odličan. „Kim i Tintin“ Kristijana Ajzerta je ludački zabavan putopis u pravo srce severnokorejske diktature.

Zbog čega je Neverovatni Miki neverovatan?

Po tome što nije dopustio da ga ponese vihor ludila, da ratni bubnjevi poremete njegov unutrašnji ritam. Nije dopustio da ga zlikovci promene već je ostao onaj momak koji sedi u svojoj fotelji, čita stripove i cuga koka kolu.

Šta je sve trulo u državi Srbiji?

Prosto je neverovatno, a da nije Miki, kako je grupa od ne više od 100 – 150 ljudi sa skromnim intelektualnim (i svim drugim) kapacitetima uspela da zgrabi vlast i da je drži već više od tri decenije. Apsolutno jedini talenat koji poseduju jeste opstanak na vlasti. Ne želim da aboliram od odgovornosti saučesništva „običan“ narod koji je „samo“ glasao na izborima, ali ne mislim da su Srbi išta bolji ili gori od bilo kog drugog naroda na planeti. Nacija je i onako fiktivni koncept nastao relativno skoro, a ljudi su svuda isti – dve ruke, dve noge, dva oka, dva uva, dva nosa… Ali, ako je nešto trulo to je ta grupa ljudi na vlasti.

Razgovarao: Predrag Azdejković
Izvor: Optimist magazin

0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *