Odlomak iz romana “Sanjaju li androidi radnička prava?”

0 Shares

***

Na nebu iznad metro-kabine nije bilo ni traga krstašima. Nije bilo čak ni bioblačnih korova. Lazara je kroz lišće koje je prekrivalo metro-kabinu mogla da nazre samo plavo nebo i zelenilo svuda oko njih. Zelenilo oko njih?

„Zeleno, a?“ upita Šeri hvatajući njen pogled.

„Kako je to moguće? Zelenilo je iz Beograda proterano početkom 21. veka. Poslednja zelena površina je svečano pokrivena asfaltom davne 2034. godine.“

„Uz prisustvo najviših državnih rukovodilaca, crkvenih, izabranih cirkuskih velikodostojnika i predstavnika diplomatskog kora… Kako kaže net.“

„Ovo je neki drugi Beograd. Sve je gore.“

„Jeste“, složi se Šeri. „Ko zna da li od tolikog zelenila može da se diše.“

„Hajde da proverimo“, reče Lazara gurajući vrata metro-kabine. „Pomozi mi. Zaglavila su se.“

„Zaraslo je u korov“, reče Šeri ramenom gurajući vrata.

„Nećemo da se vređamo“, čuo se treći glas. „Ja sam ipak Srbin!“

Lazara i Šeri su za trenutak ukočeno stali.

„Da li si čuo?“ prošaputa Lazara.

„Da.“

„Ali nigde nema nikoga.“

„Ako vi, dame i gospodo, mislite da smo mi Srbi niko, onda je to samo znak da ste mnogo ljubomorni na nas.“

„Ko…?“ zamuca Šeri. „Ko si ti?“

„Ja sam Miroljub Petrović, drago mi je.“

„I nama, ali… gde si ti?“

„Odmah ispred vas.“

„Gde?“

„Tu. Gledate me.“

„Ali ovde nema ničega osim neke poluosušene puzavice.“

„Taj sam. Stablom i listom.“

„Ti si… ti si biljka?!“

„Srbin, moliću lepo. Pravoslavne vere i svetosavske provenijencije.“

„Ali…“ pokuša Lazara da celoj priči da nekakvog smisla. „Biljke ne govore.“

„Tačno“, odgovori Miroljub Petrović. „Biljke ne govore, ali ja nisam biljka, već Srbin. I to onaj veliki Srbin. Ima me, brat bratu, nekih petnaest metara, ne računajući srpski koren.“

„Ali mi te čujemo, a ti deluješ kao neka biljka.“

„Kao puzavica“, složi se Miroljub. „Mnogi mi to kažu. Kažu da mi je stablo na dedu sa ćaletove strane, Živka, a on je bio pljunuta baba-tetka puzavica. Metaforički rečeno, jer ga niko nije ni pljunuo, niti je on bio puzavica. Ali mi je korenje na majčinu familiju.“

„Dobro, ali čime ti pričaš? Kojim organom? Gde su ti usta?“

„Nemam usta. Nakon što nam je Rđa Škripić i zvanično proglasio Doba blagostanja u kome ni jedan jedini Srbin nikada neće biti gladan, morali smo da se prilagodimo njegovoj volji. Hrane nije bilo, a nije valjalo suprotstaviti se Rđinoj volji i realnosti. Zato smo, brate, prešli na fotosintezu. I zaista. Posle toga niko nije bio gladan. Rđa je zaista ostvario svoje obećanje. A što se tiče preživljavanja u toku zimskih meseci, ta nismo li mi Srbi poznati kao narod sa čvrstim korenima. Žičkom hvala!“

„Ali gde su ljudi?“

„Mi smo ljudi, iako smo…“

„Puzavice?“ pokuša Šeri.

„Srbi“, dovrši ponosno Miroljub.

„I čime pričaš?“ upita uporno Lazara.

„Komuniciramo mislima. Vi moj glas čujete u glavi.“

„Znači da su Srbi najzad počeli da misle?“ cinično će Šeri.

„Da komuniciraju!“ ispravi ga Miroljub. „Što je mnogo više od vremena kada nismo ni to postizali da radimo od one silne odbrane Korova.“

„Misliš – Kosova?“

„Ne mislim, ali kažem – Korova! Tamo su naši koreni. Svi Srbi su potekli iz Korova. Odatle smo ispuzali širom zemlje.“

„I šta je sada sa Korovom?“

„Sada je tamo degradacijski stadijum života. Vladavina šikara. Grozno. Ali već spremamo čete četinara koje će vremenom povratiti naše Korove.“

„A da li je u Srbiji preostalo nekoga ko izgleda kao čooo…“, oprezno će Šeri.

„Kao mi?“ predusretljivo se ubaci Lazara.

„Kako da ne, kako da ne“, odgovori Miroljub. „Celo mudro rukovodstvo na čelu sa Rđom Škripićem iz nekog razloga nije imalo potrebu da pređe na fotosintezu. Naučnici su u Dnevniku 2 rekli da još uvek nisu uspeli da razreše misteriju zašto se ovo nije desilo i zbog čega su naši rukovodioci ostali tako nakazni.“

„Znači, dok oni jedu i piju, vi puzite srpskom zemljom u nadi da će da vas zaliju?“

„Da, grozna je njihova sudbina. Toliko dužnosti, toliko obaveza… A, opet, nikada neće moći da uživaju u sunčevoj trpezi. Jadnici. A toliko se trude oko nas. Premijerka je pre izvesnog vremena uspela da pređe u viši oblik života, gotovo srpski. Nažalost, uspela je da se razvije u sobnu biljku, stala je negde na pola puta. Isto kao i nevladin sektor, koji je ostao na nivou imele.“

„Znači da su od ljudi u Srbiji ostali samo poplitičari?“ upita Šeri.

„I Stojiljković!“ ponosno reče Miroljub.

„Dejan?“

„Da. On je naš najbolji književnik.“

„Zaista?“ sa zanimanjem će Šeri.

„Hej, šta to radiš?“

„Odlazimo!“ viknu Lazara kucajući novu šifru na metro-kabini. „Odmah! Ne želim ni sekundu da provedem u svetu u kome je Dejan Stojiljković naš najbolji književnik.“

„Ali…“

***

Ovu knjigu možete poručiti, za svega 500 dinara (plus ptt troškovi), direktno od autora na mejl neverovatnimiki@yahoo.com


0 Shares

One thought on “Odlomak iz romana “Sanjaju li androidi radnička prava?””

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Related Post