Tisonijev drugi dolazak ili Bajka o gorućem grmu i dobrom komšiji

0 Shares

Priča Tisonijev drugi dolazak ili  Bajka o gorućem grmu i dobrom komšiji nastala je kao odgovor na konkurs Ljubav je zakon gde su učesnici dobili zadatak  da upregnu svu svoju maštu, stvaralačku moć i kreativni genij kako bi ponudili literarni odgovor na to kako bi jednog lepog dana, možda, pod uslovom da, kada ne budemo imali većih problema, možda, eventualno i ali… Srbija najzad legalizovala gej brakove.

U priči sam pokušao da načnem jednu, i dalje misterioznu, religioznu temu i pokušam da dođem do odgovora koja se priča krije iza onog krsta na kome je razapet naš Gospod Isus Hrist. I kakav je uticaj tog krsta na događaje koji će uslediti vekovima u budućnosti.

Tisonijev drugi dolazak ili Bajka o gorućem grmu i dobrom komšiji

Josipu je bilo žao Marije. On je imao svoju tesarsku radionicu, u kojoj je provodio gotovo čitav dan. Imao je i glasove. Božje, naravno. Ta, nije lud.

Već oko podneva, kada obavi svoje kućne poslove, Mariji postaje dosadno. Nema šta da radi. Druge žene su zauzete, gotovo neprekidnim poslovima oko dece i nemaju vremena za ćaskanje sa Marijom.

Josip je za sve krivio njene roditelje.

Joakim i Ana dugo nisu mogli da dobiju decu. Zavetovali su se Bogu da će ako dobiju dete, posvetiti potomka Njegovoj svetoj službi. I tako zaista i beše.

Marijin zavet Bogu da će i u braku ostati devica, morao se poštovati. A opet, znao je Josip, njoj fale deca. U kući nedostaje dečji plač, graja, živost koju deca donose.

Njemu takođe.

Nema kome da pridikuje, nema koga da istuče, izbaci iz kuće zbog rukobluda ili prizivanja zlih sila dečjom radošću.

Josip voli Mariju. Voli i ona njega. Zna.

Ipak, Mariji je dosadno i on ne može da joj pomogne.

Baš dok je po ko zna koji put o tome razmišljao, svojom ogrubelom desnicom uhvatio je čvornovatu granu tise.

Kao da je u čvorovima i neravninama video lice.

Ljudsko. Malo. Dečje.

I to mu je dalo ideju.

Napraviće za Mariju drvenog lutka. Biće kao pravi dečak.

Marija će dobiti zanimaciju za časove dokolice, a istovremeno će održati svoje obećanje Gospodu.

Čovek planira, a Bog se smeje.

Ovaj put je to bio ciničan smeh. Ogorčen. Pun pravedničkog besa.

Bog ne voli da ga prevare. Istina je da Bog, makar onaj kome se zavetovala Marija, ne voli ništa. U pitanju je bog koga je, po svom liku, stvorio sedi namćorasti starac, pripadnik malog i zaboravljenog plemena, u nekoj pustinjskoj oazi. Taj bog nije imao šansu da upozna radost života. Samo bedu i siromaštvo duha, tela i pustinje.

I tako je taj bog Bog bio besan i na Josipovu ideju. Neće on Njega prevariti. Rupe u zakonu su za obične ljude, a ne za bogove poput njega.

Neka jadni drvodelja delje tu čovrnovatu granu. Neka se makar malo raduje. Kasnije će se kajati i patiti zbog to malo nade koje se usudio da pusti u svoje srce i um. Kajanje i patnja, baš onako kako Bog voli (izgleda da ipak nije tačno da taj bog sve mrzi).

Josip se baš potrudio i dao sve od sebe. Želeo je da vidi osmeh na Marijinom licu. Drveni lutak je bio kao pravi dečak.

I zaista, Marija se obradovala poklonu. Grlila je lutka kao da je pravo dete.

Te noći su ona i Josip tri puta, svako na svojoj strani slame, maštali o snošaju. Zaslužili su. Bog ih je prepustio njihovim, inače grešnim, mislima jer je osveta koju im je spremio bila mnogo gora od kajanja za to malo noćnog maštanja. Zasukao je rukave, ukrstio prste, pucnuo zglobove, protresao šake i prepustio se božjem naumu.

***

Kada su se Josip i Marija tog jutra probudili, sve je delovalo kao i obično. Tišina, svrab od ujeda stenica, tri nova krpelja po butinama, svetlo zore se naziralo kroz mali prozor.

Lutak je mirovao na svom delu slame, gde su ga sinoć i ostavili. A onda se pokrenuo. Ili se to Mariji samo učinilo. Želja da je to pravi dečak. Nada kvari vid, znala je. Zato je i loša. Ipak, kao da je videla još jedan pokret.

„Šta je bilo?“, upitao je Josip, gledajući kako mu supruga svojom malom dvanaestogodišnjom šakom steže staračke podlaktice.

Nisu se dodirivali. Greh i tako to.

„Pogledaj“, reče Marija, ne skidajući pogled sa lutka.

„Gde?“

„Lutak.“

„Šta?“

„Pomerio se.“

„Nije“, reče Josip mada se i njemu učinilo da je video nešto. „Možda je zemljotres, erupcija vulkana ili neki treći dar našeg Gospoda. Znaš da On voli da nas obraduje.“

„Znam. Ali ovo nije to.“

Dok su oni vodili bogougodne razgovore o prirodnim nepogodama, a božjim ugodnostima, lutak se zaista pomerio. Uspravio. A onda je glava počela da mu se okreće.

Josip i Marija su se sa užasom suočili sa najlepšim detinjim pogledom koji su ikada iskusili.

„Tata“, reče lutak, a Josip se trgnu.

„Mama“, nastavi lutak, a Marija se osmehnu.

„Bog nam se osmehnuo“, reče Marija. „Poslao nam je dete koje smo oduvek želeli, ali zbog njegove ljubavi nismo smeli da ga priuštimo.“

Marija je bila u pravu. Bog im se zaista i jeste osmehnuo. Bio je to osmeh stvorenja koje će hrišćani u vekovima koji dolaze, nazvati inkvizitorima. Ali zasada je to bio samo božji osmeh.

***

Dani su prolazili, a radost u kući potomka kralja Davida se nastavljala. Lutak je zabavljao Mariju. Svojim nestašlucima ispunjavao je njene devičanske dane. Josipu su se vratili i glasovi u glavi. Sve je bilo u najboljem redu. Glas mu je jednom prilikom naredio da pokupi ženu i lutka i da odu u Egipat. Zatim da se nasele u Nazaretu u pokrajini Galileji.

Bogu je očito bilo dosadno, a ako uzmemo u obzir da je prošlu dosadu prekratio stvaranjem čoveka i čovečice, ova njegova turistička zabava je bila veoma benigna. Za razliku od Marije, koja se zabavljala drvenim lutkom, Bog se zabavljao ljudima od krvi i mesa.

I tako su Josip, Marija i lutak, koga su, u spomen grane iz koje je nastao, nazvali Tisonije, stigli u Nazaret.

Tamo je Tisonije počeo čudno da se ponaša. Nekoliko vekova kasnije rekli bismo da je počeo da baguje. Josip i Marija su, kao deca svog doba, mislili da je u pitanju neka demonština.

Tisonije je došao do sulude ideje, koju je neprekidno ponavljao.

Ideja je bila jednostavna, ali opasna.

Bog gleda, Bog čuje, Bog kažnjava.

Toliko je požara u suncem okupanoj Galileji da bi Tisonije trebalo da izbegava da iskušava božju mržnj… hm… ljubav.

„Ljubav je zakon“, glasila je Tisonijeva ludost, kako ju je bogobojažljivi Josip i nazvao.

Kakva ljubav? Kakav zakon? Šta će nam te gluposti kada imamo našeg Boga, mislili su supružnici.

Isprva nisu primetili, ali kasnije je još jedan anomalija, a Josip i Marija bi rekli „božja kazna“, stigla malog Tisonija.

Naime, svaki put kada bi izgovorio svoju besmislenu mantru, Tisoniju bi pomalo porastao nos. Nos je postajao sve veći i veći. Prvo grančica, a zatim gotovo stablo.

Mudri i ekonomični Josip je našao način kako da spoji lepo i korisno. Povremeno bi, kada dovoljno poraste, sekao Tisonijev nos i koristio ga u svojoj radionici.

Drvo izraslo na ludosti i očitoj laži pokazalo se izvrsnog kvaliteta. Uskoro su narudžbine počele da se nižu. Čak su i Rimljani počeli da naručuju od Josipa. Pričalo se da su najbolji krstovi na koje su razapinjali prestupnike i ludake, napravljeni u Josipovoj radionici. Čak je i simbol čitave jedne religije bio zasnovan na laži jadnog Tisonija.

***

Pričalo se, a to su one priče u koje moramo ili poverovati ili ne jer nema svedoka i dokaza, da je neki slaboumnik koga je Pilat osudio na smrt, oprostio i krstu. Sasvim slučajno. Želeo je da oprosti svojim kolegama na susednim krstovima, normalnim razbojnicima. Priča ovde postaje nejasna. Po jednom tumačenju nesrećnik je kinuo, pa je nehotice dva puta izgovorio oprost, dok je po drugim tumačenjima štucnuo. Bitno je da je ishod bio isti.

Iz mrtvog drvenog krsta, napravljenog od odsečenog nosa lažljivog Tisonija, nikla je grančica. Tri dana je rasla dok je bezumnik na krstu umirao. Tri dana je bilo sasvim dovoljno da iz nje iznikne nekoliko listova. I jedno seme. Jedno. Sasvim dovoljno.

Prava poslastica za dugorepog svrčka koji je sleteo da se odmori i, kako se ispostavilo, počasti na krstu.

Ovde se priča grana u dve verzije. Prema jednoj, apokrifnoj, svrčak je, tako počašćen i sit, krenuo na svoj selidbeni put u Evropu.

Prema zvaničnoj i ovakvim pričama prigodnijoj i racionalnijoj verziji, svrčak je poleteo i ugledao zrak svetlosti na nebu. Svetlost je poticala od grma koji gori na vrhu oblaka. Uobičajen prizor u tim krajevima. I taj grm koji je goreo u oblaku nemuštim se jezikom obratio dugorepom svrčku.

„Leti“, reče grm u plamenu. „Leti ka Balkanskom poluostrvu i negde nad Tesalonikijem pusti ploda upravo pojedenog nad doseglim kopnom.“

Neki ljudi, skloni nauci i zdravom razumu, ovo bi nazvali instinktom ili biološkim imperativom, ali priča sledi drugačije zakonitosti.

I tako je naš svrčak, vođen svetlošću gorućeg grma, nadletao Tesalonikij i ispustio svoj tovar.

Nauka bi, opet, rekla da je ispušteni tovar bio prepušten meltemiju, jakom sezonskom severcu, dopao vode. Priča pak veli da je vođen graničicom gorućeg grma pao tačno tamo gde ga je naum grma u plamenu doveo.

Pravo u usta plavog tunja.

Istog jutra plavi tunj je završio u mreži starog Japoda Ribodokija.

Nešto kasnije creva plavog tunja našla su se u rukama mlade Teute Ribodokije, unuke Japodove, čiji su roditelji stradali prilikom poslednje najezde galopirajuće kuge.

O devojčici se starao njen deda, a ona se starala o psu Ahilu, koji je voleo da jede baš sve. Pa čak i odbačene ostatke plavog tunja.

Biće to, veli priča, njegov poslednji obrok jer će još iste večeri završiti svoj pasiji život u šumarku pod papcima divljeg vepra.

Mala Teuta će uzalud danima tražiti Ahila i vikati njegovo ime. Muve će se sladiti njegovim telom.

S vremenom će blagosloveno i gorućim grmom vođeno Tisonijevo seme biti oslobođeno psećeg leša i dospeti na zemlju, u kojoj će pustiti korene.

I tako će započeti Tisonijevo balkansko hodočašće. Vekovima će seme tise biti prenošeno ka severu, praveći pauze za klijanje, rast i fotosintezu.

Biće od Tisonija i drška za sekiru, kojom će drvoseče genocidisati njegovu braću i sestre po šumama, biće koliba, plug, tučak, pa čak i šnala za kosu.

Dva milenijuma će biti potrebna da osedeli Ivan Marković svojim žuljevitim rukama uhvati granu tise iz svog dvorišta kuće na Miljakovcu.

„Idealna“, pomisli Ivan, merkajući granu.

Otkako je ostario, Ivan je voleo da prepodneva provodi na suncu u svom dvorištu.

Stojanka je na groblju, ćerka Jelena je na poslu, a njena deca u školi. Idealno vreme da se prepusti svojim mislima. Kao i da deljanjem drveta zabavi prste.

Na početku nije bio vešt u tome. Grube misli, grubi prsti i šake, pa grube i obrade drveta.

S vremenom se izveštio u mislima i deljanju.

Šake su i dalje ostale žuljevite.

Žuljevi će verovatno ostati do kraja života.

Pojavili su se dok je kao mladić bio tamo i, evo, tri decenije nakon povratka, i dalje su tu.

S vremenom su ruke dobile i staračke vene, naboranu kožu koja visi, malje su osedele. Sve to je doprinosilo opštem utisku o starcu, koji je Ivan s vremenom postao.

Ali deca vole njegovih ruku delo.

Čak i dok nije bio vešt, Zorica i Demir su u loše obrađenom drvetu videli ljudske figure (i onda kada je pokušavao da napravi životinje).

Deljao je drvene figure kako bi zaposlio prste dok je razmišljao.

A i u mislima se tokom ove tri decenije baš izveštio.

„Biće to pravi dečak“, mislio je dok je testerisao tisovu granu. „Kao pravi.“

Otkako se vratio odande, sve je kao pravo.

I njegova ćerka, i sada pokojna supruga, unuk i unuka, komšije, plavo nebo, slava koju slavi, crkva u kojoj se moli, zlatni krst oko vrata, osmeh…

Svi za njega tvrde da je pravi čovek. Dobar. Dobar otac, deda, komšija koji svima pomaže.

Samo on zna da je sve kao pravo.

Naročito on.

Sve je poput drveta koje obrađuje. Deluje kao pravo, ali nije.

Samo je ono u njegovoj glavi pravo.

Ono smešteno u ona tri dana kada je bio tamo.

Tada su se žuljevi i pojavili.

„Znači, kao pravi dečak“, rekao je sebi dok je sedao na drvenu klupu naslonjenu na zid kuće.

Granu je stavio sebi u krilo i uzeo nož koji mu je bio okačen za pojasom.

Čist je.

Sada.

Krv je bila prava.

Oprao ju je nakon što mu je Srećko vratio nož.

Pokojni Srećko. Uskoro će biti dvadeset godina od sahrane.

Nije izdržao u ovom kao pravom životu.

Ivan jeste. On je jak. Nije slabić kao debeli Srećko. I nije koristio nož. Sve dok nije počeo da se bavi drvodeljstvom.

Pod njegovim prstima tisovo drvo polako je dobijalo ljudski oblik.

Poput njega.

Poput njih iz ona tri prava dana.

U svakom drvenom lutku video je neku pravu osobu. Iznova je gledao u njihova lica, ponovo čuo njihove glasove, plač, vrisak, šmircanje, uvlačenje slina…

Za tri decenije napravio je gotovo osam hiljada drvenih lutaka.

I sve ih je prepoznavao.

Međutim, ovaj lik koji se sada pojavljivao pred njim bio mu je nepoznat.

Izdeljao je dete.

Dečaka.

Za razliku od ostalih, ovaj nije vrištao niti molio za milost. Nije cvileo, nije plakao…

Ne, ovaj se… smejao.

Nemoguće. Za ovih trideset godina Ivan nikada nije napravio nasmejanu figuru.

A, opet, evo, sada… Ovaj lutak se smešio.

„Zdravo“, čuo je Ivan.

Učinilo mu se da je čuo. Drvene lutke ne govore. Nemoguće. Dosad nije imao zvučne halucinacije. Nikada. Ali opet, nikada nije izdeljao figuru deteta koje se smeje. Ovo je nešto novo.

„Zdravo“, ponovo je čuo.

Da, sada je bio siguran. To drveni dečak izgovara.

„Kako?“, nekako je izustio. „Kako je…“

„Ja sam Tisonije i ovo je moj drugi dolazak.“

„Kako je moguće?“, izustio je Ivan. „Ovo nije…“

„Sve je moguće. Jer ljubav je zakon!“

Kako je to izgovorio, Tisonije se mahinalno uhvatio za nos.

„Kako?“, sada je na njega bio red da se zapita. „Uvek mi poraste!“

„Šta?“, upita Ivan.

„Pa, nos. Uvek kada izgovorim ’ljubav je zakon’, poraste mi nos.“

„To je nemoguće“, reče Ivan u trenutku kada je pomislio da je nemoguće i da drveni lutak priča.

„Moguće je. Uvek je dosad tako bilo. Kada god izgovorim ’ljubav je zakon’, meni poraste nos. Evo, opet ništa.“

„Možda zato što…“, pokuša da mu pomogne Ivan. „Zato što je ljubav zaista zakon?“

„Kako?“

„Evo, zgutao sam juče jedan drugi Pilulnik nakon čeka su informacije o novousvojenom zakonu prostrujale mojim telom.“

„Kakvom zakonu?“, zapita Tisonij, i dalje dodirujući svoj prćasti nosić.

„Ma, o nekim tamo istopolnim brakovima… Šta ti ja znam. Lapi mi dejstvo Pilulnika. Neko spomenu da je zakon usvojen jer je ljubav zakon. Eto, tako nešto…“

„Ljubav je… zaista… zakon?“, upita Tisonije.

„Sigurno. Svaka doza drugog Pilulnika je uvek precizna oko svega.“

„Ura!“, uzviknu Tisonije. „Sada mogu da živim kao pravi dečak.“

Ivan se trgnu na to „kao pravi“. Moraće to da popravi.

„Nego, deder, sinko“, obrati se Tisoniju. „Dođi da ti pokažem jamu. Ali prvo da ti ovom žicom vežem ruke.“

„Vežeš? Ruke? Kao u nekoj igri?“

„Da, da. Kao u nekoj igri. Kao pravo.

„Vau!“, uzviknu Tisonije, naginjući se vezanih ruku nad rupom koju je Ivan iskopao pre toliko godina, kada je još uvek imao snage za to. „Zaista je duboka. A šta je ono crno na dnu? Liči na ljudske figure. Crne.“

„To su sve kao pravi dečaci“, reče Ivan pokušavajući da dovuče kofu benzina do ivice rupe. „Nego, reci ti meni, mali. Jesi prcao ikad?“

Kraj?

Zbirku priča Niko više ne ide u raj i druge priče možete nabaviti ili naručiti preko sajta knjižarskog lanca Delfi kao i u knjižari Beopolis.


0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Related Post