Za sebe kaže da je superheroj, a uz to Milan Aranđelović je poznati pisac, novinar, književni kritičar, teoretičar stripa, satiričar. Autor je romana “Labudoliki paunovi moraju umreti”, “Balada meda i krvi”, “U.S.A.”, “Sanjaju li androidi radnička prava?”, i poslednje aktuelnog “Čovek koji je ubio predsednika”. Takođe je i urednik zbirki priča “Imam nešto da ti kažem”, “Pismo za Estabana i druge priče”, “Niko više ne ide u raj i druge priče”, “Rutava Mara i druge priče” i “Baletske noge i druge priče”, kao i autor priče u zbirkama “Čuvari zlatnog runa”, “Nijanse vremena” i “Nijanse gladi”.
U našoj rubrici „Pet pitanja, pet odgovora, bez ustručavanja“ otkriva kako vidi sebe i svet oko nas.
-
Kako biste opisali društvo i vreme u kome živimo – šta vam smeta, šta vas sputava, šta vas čini zadovoljnim?
„Možda bi trebalo da kažem da živimo u turbulentnim vremenima. Zanimljivim, kako kažu u drevnoj kineskoj kletvi. Ipak, ne verujem da je naše vreme uzbudljivije od ratne trke za atomskom bombom ili spletki iz igara prestola kroz istoriju. Mi živimo u ubrzanim vremenima. Nekada je za svaki proces bilo potrebno vreme. Danas se sve to odvija u direktnom prenosu. U tome pronalazim razlog za optimizam. Za našeg života možemo doživeti uspone, procvate i padove civilizacija, režima i sistema. Pa Jovo, nanovo, kao u Pekićevoj 1999. Jedna od retkih mudrosti koje sam sa godinama stekao jeste da sam sebi stojim na putu do sreće, a da su društvene okolnosti dosta dugo bile samo zgodno opravdanje za lenjost, kukavičluk, odsustvo strategije ili jasnog plana. Najveći problem našeg vremena možda nije društvo, već to što smo savršeno usavršili izgovore“.
-
Kada biste imali najvišu političku moć koja bi bila vaša prva tri poteza i zbog čega baš to?
„Imao bih samo dva poteza. Apsolutno besplatni vrhunski zdravstveni i obrazovni sistemi. Duboko verujem da bi zdravi i obrazovani ljudi sa lakoćom našli načina da se izbore sa svim drugim nedaćama koje nas more. Naravno, ovaj moj „politički program“ možda deluje strašno za one koji su već duboko ogrezli u bolesti ili gluposti, ali i oni koji sebe percipiraju kao zdrave, pametne i obrazovane bi doživeli prilično veliko iznenađenje nužnim promenama koje bi sproveli pitomci mog političkog programa“.
-
Na šta ste najviše ponosni u životu – privatno i poslovno, a šta biste da zaboravite – a ne ide vam?
„U principu sam ponosan na dosta toga što sam postigao. Ostalo ću nazvati lekcijama koje mi pomažu da naredni put ne ponovim greške i budem uspešniji i bolji. Nil Gejmen je rekao da „dok grešite vi radite nove stvari, pokušavate da stvarate nove stvari, učite, živite, napredujete, menjate sebe i svet u kome živite, činite stvari koje niste radili nikada pre i, što je najvažnije, Radite Nešto“. Zbog toga ne bih zaboravljao svoje greške.
-
Kada čovek može za sebe da kaže da je srećan i zadovoljan ili uvek fali „ono nešto“?
„Kao neko ko je poslednji put bio srećan i zadovoljan kada se u trećem osnovne razboleo od opasnog zapaljenja pluća, pa je nekoliko nedelja mogao da uživa u stripovima i crtaćima bez straha od domaćih zadataka i radnih listova za matematiku, mislim da nisam preterano stručan da govorim o sreći i zadovoljstvu. Uvek će nam faliti ‘ono nešto’ dok ne provalimo šta nam je zaista potrebno da ispunimo tu prazninu u koju, bez ideje šta nam fali, trpamo nepotrebnu hranu, garderobu, opijate, glupe ideje i otrovne misli“.
-
Gde ide ovaj svet i mi sa njim?
„Mi, kao pojedinci, idemo ka neizbežnom cilju. Niko od nas se neće izvući živ. Što se tiče čovečanstva, deluje mi da idemo u dobrom pravcu. Produžili smo životni vek, pronalazimo sve više lekova za raznorazne bolesti, kloniramo organe, štampamo kosti, globalni životni standard je sve viši, zakrpili smo ozonske rupe, sada gledamo da rešimo i druge ekološke izazove, čak smo, ironično, globalnim zagrevanjem odložili glacijalni period ledenog doba, povezujemo se na načine na koji su do pre jedne decenije izgledali nezamislivi, otvoreniji smo, tolerantniji… Živimo u najboljem dobu u ljudskoj istoriji, a sve će biti bolje (i brže). Što se tiče Srbije, pa ona će postojati, pod ovim ili onim imenom. Ali u njoj neće biti Srba. Države opstaju i bez naroda koji su ih stvorili. Istorija nas je tome već naučila. Naša elita nije imala snage i sposobnosti da spasi društvo. Propustili smo previše prilika i nastavili da donosimo iste odluke, sa sve gorim posledicama. Dva veka je taman dovoljno da postanemo Hazari“.
Razgovarao: Miljan Paunović
Izvor: Media Start Info
