Evo kako sam ispao glup na Tviteru

0 Shares

Da nije Tvitera nikada ne bih otkrio da sam glup i neobrazovan. Evo kako sam otkrio svoju glupost…

Sve je počelo jednim tvitom. Ili, bolje rečeno, sve je počelo u osvit srpske srednjevekovne državnosti zajedno sa njenim rodonačelnikom Stefanom Nemanjom.

Ko je bio Stefan Nemanja?

Ako u Guglu otkucamo Stefan Nemanja Vikipedija otkrićemo da je u pitanju veliki župan Raške i osnivač loze Nemanjića. Pojednostavljeno, a i modernim rečnikom govoreći u pitanju je separatista i ekstremista koji je nizom terorističkih akcija uspeo da otcepi deo teritorije međunarodno priznate Vizantije i osnuje lažnu državu Srbiju gde je, neometano od centralne vlasti, mogao za svoj ćar maltretira lokalno stanovništvo i tera ga da rade kako bi on i njegova deca živela u svili i kadifi. O tome kako je, zajedno sa svojom decom, nasilno nametao drugu veru Srbima i protiv njihove volje ih pokrštavao neću ni da pričam.

Deca Stefana Nemanje bili su Vukan, Stefan, Rastko, Jelena, Jefimija i ćerka nepoznatog imena udata za upravnika Skoplja.

Ovde želim da pričam o njegovom srednjem sinu – Stefanu. U pitanju je prvi krunisani kralj među Nemanjićima. Zbog toga je i prozvan Prvovenčani. Ovo znaju i vrapci sa grana.

Da li je to baš tako?

Izgleda da nije. Iako me uvek iznenadi nivo neznanja, ovaj put sam se iznenadio nivoom znanja!

Neko je odlučio da je vreme da Stefan Nemanja dobije spomenik u Beogradu. Neću pisati o motivima, potrebi, vizuelnom rešenju, visini, značenju, žiru, maču, krstu… To su već previše puta prežvakane teme.

Želim o jednom tvitu.

Mom.

Ovom.

Napisao sam šaljiv tvit u kome se osvrćem na cenu spomenika i pitam se koliko će tek da košta prikazivanje svadbe prvoVENČANOG. Igre rečima i njihov dvosmisao su jedna od osobenosti humora, jedno od oruđa koje se često koriste u šalama, vicevima, satiri… Nije to ništa novo kod komičara.

Međutim ovaj moj tvit je izazvao gomilu komentara ljudi koji su ga pročitali bukvalno.

Prvo sam pomislio da su u pitanju nacionalisti i verski fundamentalisti koji, jednostavno, nacionalizam i fundamentalizam shvataju kao nešto mrtvo ozbiljno, ispunjeno stradanjima, patnjama, jamama, iskopanim očima, suzama, jaucima, iscepanim gunjevima, napuštenim ognjištima… Mislio sam da su to ljudi koji smatraju da u ljubavi prema naciji i Bogu nema mesta za radost, život i nešto lepo. Nisu li stanovnici Salema, kao hrišćanski fundamentalisti, u jednom trenutku zabranili proslavu Božića jer je bio previše radostan?

Onda sam se setio jednog od mojih omiljenih stripova o Asteriksu iz koga, naprosto, šiklja francuski nacionalizam, ali mu to ne smeta da bude jedan od najduhovitijih i najzabavnijih stripova na svetu. Majkl Mur, koji kritikuje američko društvo upravo iz nacionalističke ljubavi prema njemu, takođe je veoma duhovita osoba koja humor koristi kao jedno od sredstava za rad.

Dakle, ovde nije bilo u pitanju nespojivost humora i nacionalizma i religije, već nešto drugo.

Šta?

Prošao sam još jednom kroz komentare i, iako su mahom u jednom redu, pokušao sam da ih pročitam između redova. Komentari nisu, kao obično, bili uvredljivi. Makar im to nije bila prevashodna namera. Prvenstveni cilj im nije bio da me izvređaju, već nešto drugo.

Opet, šta?

Potreba nacionalista i verskih fundamentalista da budu bolji od nekoga!!! Ti ljudi su, mahom, neobrazovani ili poluobrazovani i oni su toga, u nekoj svojoj intimi, ipak bolno svesni. Znaju da su glupi. Ipak, američki filozof Noam Čomski u svom eseju Deset strategija manipulacije ljudima kaže da su neznanje, ali pre svega, veličanje gluposti važna strategija za manipulaciju.

„Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom“, piše Čomski. „Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv. Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.“

Upravo se ovo dešava u Srbiji. Ovo nije fenomen modernijeg datuma koji se javio danas ili u poslednjih dvadeset-trideset godina. Ne. Tako je od samog osvita moderne srpske državnosti. Ta nije li Miloš Obrenović bio nepismen? I šta mu fali? Kao prosvetitelja slavimo konzervativnog crnorisca iz mračnog srednjeg veka, a ne Dositeja Obradovića. Slavimo Vuka Karadžića, koji uništio srpski jezik i, pre svega, srpsku književnost, dok one ljude koji vredno rade na unapređivanju nauke, kulture, obrazovanja ignorišemo, zaboravljamo, brišemo iz istorije.

Ohrabreni da budu glupi, ne znači da u nekoj podsvesti ti ljudi, ipak, ne žele, ne sanjaju da su pametni, obrazovani…

Sada sam im, u ovom tvitu, dao priliku da to budu. Znaju veoma malo, ali, eto, znaju da je Prvovenčani nazvan tako jer je prvi krunisani vladar i da ta reč nema veze sa svadbom. Konačno se pojavio neko ko je neobrazovaniji od njih.

Ta očajnička, podsvesna potreba, da budu bolji od nekoga je toliko jaka, da je nadjačala i njihovo čulo za humor. Možda bi, da su bili pod punom svešću i zdravom pameću, nekako i naslutili da je u pitanju šala i ironija, ali je njihova potreba da konačno budu bolji i pametniji od nekoga nadjačala sve ostalo.

Na kraju je čak i neki bizarni sajt objavio moj tvit kako bi pokazali kako sam glup.

Evo, kako je to izgledalo u praksi.

Uživajte!


0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Related Post