Neću da budem Marko Vidojković

0 Shares

Kome je potreban “novi Vidojković”?

Marko Vidojković – Đubre

Marka Vidojkovića obožavaju. Ili ga mrze. Jedni ga hejtuju, a drugi beatifikuju. Neki čitaju njegove knjige jer ga vole, a drugi zato što ga mrze. Treći ne čitaju, ali, onako srpski, imaju svoje mišljenje. Jasno je da je Marko Vidojković odavno uspeo da postane mnogo više jedne kapljice u moru srpske književnosti.

Na neki način je uspeo da postane upečatljiv i prepoznatljiv. Mnogo više ljudi je upoznato sa njegovim likom, nego sa delom. A i knjige mu se, za naše uslove, fino prodaju. Samo je najnoviji roman Đubre do sada prodat u više od dvadeset i pet hiljada primeraka.

Kandže Mraka Vidojkovića

Sve je počelo davne 2004. godine kada je, na talasu snage emocija nastalih nakon (i zbog) ubistva premijera Zorana Đinđića, Samizdat B92 objavio Vidojkovićev četvrti roman Kandže. Posle toga ništa više nije bilo isto.

Pre toga Vidojković je bio gotovo nepoznat, autor koji je, kako je, jednom prilikom, sam spomenuo, stidljivo virio i vrebao da li će neki posetilac štanda Narodne knjige na Sajmu knjiga možda samo dodirnuti ili se uhvatiti za njegov roman.

Ples sitnih demona, Đavo je moj drug i Pikavci na plaži, knjige o odrastanju mladog pankera u Beogradu devedesetih, nisu privlačile mnogo pažnje publike.

Tek su, čuvene, Kandže stavile stvari na svoje mesto. Medijska mašinerija koju je u to vreme baštinila televizija B92, enormni rast popularnosti Demokratske stranke i Borisa Tadića kao i, kratkotrajan, uvid javnosti u to kakva je, zapravo, „druga strana“ omogućili su Vidojkoviću i Kandžama da veoma brzo steknu kultni status na kakvom bi mu mnogi Vidojkovići pre i posle pozavideli.

Goran Kičić je želeo da snimi film na osnovu Vidojkovićeve knjige Kandže, a priča se i o televizijskoj seriji koja bi bila adaptacija knjige Sve Crvenkape su iste.

Čini se da je svaki mladi autor želeo da bude novi Vidojković.

Da li je to baš tako?

Nekoliko godina nakon Kandži sam i sam pokušao da se otisnem u spisateljke vode. Prilikom kontakta sa izdavačima govorili su mi kako „sada svi hoće da budu Vidojković“, da „nema šanse da postaneš novi Vidojković“ , kako viđaju „mnoge koji žele da budu Vidojković“… I sve na tu neku matricu.

Moram priznati da ni pre toga, a ni kasnije nisam želeo da budem kao Vidojković. Da, volim njegove knjige, autor mi je prilično gotivan (da, spadam u tu kategoriju, kategoriju onih koji ga ne mrze), uglavnom delimo slične vrednosti (iako mi se nisu mnogo svidele njegove političke avanture u kojima je podržavao Belog Preletačevića i Vuka Jeremića).

To jeste tako. Sa druge strane, moj način pisanja, stil, sadržina napisanog ni najmanje ne liči na ono što Vidojković piše. Moj životni stav, način ponašanja, stil oblačenja, vokabular… i svaki drugi aspekt mog života ni najmanje ne liči na Vidojkovićev.

Nikada mi nije palo na pamet da želim da budem novi Vidojković i da radim i pišem isto kao Vidojković. Ako ništa drugo, temperamenti su nam dijametralno suprotni.

Tek u kontaktu sa izdavačima sam prvi put čuo da želim da budem kao Vidojković.

I drugi hoće da budu Vidojkovići?

Kasnije sam i od nekih drugih kolega, mladih pisaca, čuo da su imali sličan tretman od strane izdavača koji su ih doživljavali kao osobe koje žele da postanu novi Vidojković ili isti kao Vidojković. Niko od ovih autora (u pokušaju) nije želeo da bude „novi Vidojković“. Svako je imao neku svoju agendu, neki svoj cilj, plan. Svako je, poput Vidojkovića, imao neki svoj san. I to je jedino što povezuje nas i Vidojkovića. San. San o sebi.

Sa druge strane, iako dosta pratim domaću književnu scenu, naleteo sam na tek nekoliko autora za koje mogu da posumnjam da pisanjem i ponašanjem kopiraju Vidojkovića. Znam, najviše, dvoje autora (od kojih je jedna autorka) koji furaju neki njegov fazon.

Odakle ideja da želim(o) da budem(o) Vidojković(i)?

Možda je to, zapravo, njihov vlažni san? Jer Vidojković je za svaku izdavačku kuću koka koja nosi zlatna jaja. To je ono što je veoma retko u domaćem izdavaštvu gde mladi autori zaradu donose na neki malo drugačiji način, način koji ne podrazumeva pet rasprodatih izdanja.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Marko Vidojković (@marko.vidojkovic)

Zamislite sada nekog malog izdavača koji naleti na „novog Vidojkovića“? Gde ćeš veće radosti?

Izgleda da sami izdavači žele „novog Vidojkovića“.

Novi Vidojković ili..?

Marko Vidojković je čedo pravog trenutka. Pojavio se, različit od dotadašnje ponude, osoben, imao iza sebe Samizdat B92 i njihovu medijsko-reklamu imperiju, čitav demokratski korpus građanskih snaga u ofanzivi (dok je konzervativna struja bila u defanzivi) kao podršku i publiku, njegove Crvenkape su bile Kalifornikacija pre Kalifornikacije (i šteta je što tada nije realizovana i serija) i, bojim se, da se taj sticaj vremena, trenutka i osobe neće ponoviti.

Dakle, izdavači ne bi trebalo da čekaju novog Vidojkovića, već da rade na stvaranju nekih novih Petrovića, Jovanovića, Dojčinovića, Lazića, Simića…

Piše: Milan Aranđelović


0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Related Post