Godinama sam se pitao zašto je režim Slobodana Miloševića finansirao film „Lepa sela, lepo gore“ Srđana Dragojevića.
U pitanju je, u suštini, anti-ratni film, a aktuelni režim je upravo ratovao i te ratne napore u javnosti predstavljao u pozitivnom svetlu, kao nešto dobro.
Da stvar bude čudnija, film je sniman dok se još uvek pucalo i umiralo, na lokacijama gde su bili ti koji su pucali i ubijali. Dakle, verovatno su i Milošević i Stanišić morali da obezbede posebne uslove za snimanje ovog filma na teritoriji koju su tek delimično kontrolisali.
Foto: YouTube Printscreen/ОвојеСрбија1914
Zašto?
A onda sam se dosetio.
Zbog drekavca iz tunela.
Jednostavno je.
Ko je u filmu krvi za rat? Milošević? Tuđman? Izetbegović? Psi rata i ratni profiteri? Građani koji su na izborima glasali za rat?
Jok, more!
Drekavac iz tunela.
On je neko mistično, više metaforično, odricanje od odgovornosti. Od krivice.
Nismo mi, to je drekavac iz tunela.
Mistična sila, a ne konkretni ljudi sa imenima i prezimenima.
A drekavac iz tunela nije samo neki „bog iz sprave“ ratova devedesetih.
Ne.
Drekavac iz tunela je odavno postao deo mentaliteta koji gotovo i da ne primećujemo.
Ko je kriv što oni koji se bave promenom režima više od sedam decenija ne mogu da smene jedan režim? Pa, u normalnim društvima upravo bi ti ljudi bili odgovorni, ali ne i u Srbiji.
Ovde uloge drekavca iz tunela preuzimaju kojekakvi, i ništa manje mistični i nepostojeći, bezubi, zatim izdajnici u našim redovima, izbori u Americi, slaba Rusija, Helmut Kol, Vens & Ovens…
Drekavac iz tunela postoji i van dnevne politike.
Izvor: Freepik
Ko je kriv za plastične kese koje krase krošnje gradskog drveća? Ili reke koje su se pretvorile u plutajuće otpade? Građani koji ne mogu da, na izborima ili na druge načine, nateraju institucije da obavljaju svoj posao ili neki drekavci iz tunela koji noću bacaju veš-mašine u reku?
Zna se.
Loše ocene u školi često imamo baš zbog toga što je neki drekavac iz tunela ušao u nastavnika pa nas ovaj mnogo mrzi.
Koliko samo puta je drekavac iz tunela progutao čitavo srpsko društvo čisto da na onemogući da nešto postignemo u životu.
U čovekovoj je prirodi teško priznati, pre svega sebi, da nije učinjeno dovoljno. Da se u nekim situacijama ne računa trud, naročito ne namera, već samo rezultat. Taj teret bolne spoznaje je uglavnom pretežak, pa se okrećemo drekavcima koji će sve to poneti na svojim plećima.
Svako će, kao i uvek, odabrati nekog prigodnog drekavca iz tunela, koji će na sebe preuzeti svu odgovornost i savest nam učiniti besprekorno čistom, a stajanje pred ogledalom, koliko-toliko, podnošljivijim.
Zato je Milošević podržao Dragojevićev film. Priča ohrabruje taj narativ o opštoj neodgovornosti i nekom mističnom krivcu koji je uvek neko drugi i koji ne mora da postoji bilo gde osim u našoj (pod)svesti.
Piše: Milan Aranđelović
