Odlomak iz romana “Sanjaju li androidi radnička prava?”

0 Shares

***

Kvantočina u Skadarskoj ulici bila je veoma nestabilna. Bila je primer šta se desi kada se naukom bave oni koji nisu za to stručni. Romantičari su uz pomoć fizike želeli da sačuvaju Skadarsku ulicu onakvom kakvom je zamišljaju u svojoj idealizovanoj prošlosti.

Odsvirali su kompoziciju na dvanaest dimenzionalnih struna i stvorili nešto veoma opasno.

Cela Skadarlija, a naročito Skadarska ulica kao epicentar, postala je kvantno nestabilna i opasna po život prolaznika koji se pojave u njoj. Bilo je to mesto na kome se nasumice smenjuju sadašnjost, prošlost i budućnost. Nekada i istovremeno više njih. A tu su i druge, potencijalne Skadarlije, koje su mogle da postoje ali nikada nisu, ili nikada ne bi postojale da nije bilo štetočinskih romantičara.

Šeri i Lazara su oprezno koračali po srednjevekovnoj kaldrmi iz 1968. godine. Pamtila je ta kaldrma i sandale rimskih legionara, i kopita avarskih atova. I još nešto iz tog doba.

„Fuj“, uzviknu Lazara gledajući u nogu. „Upravo sam zgazila…“

„Biće da je to balega avarskog ata“, reče Šeri. „Nemoj da se pomeraš.“

„Što?“

„Ovo je Skadarlija“, reče zagonetno Šeri.

I zaista, dok je posmatrala svoju umazanu nogu, videla je kako balega polako menja boju i postaje žuta i…

„Slatka“, reče Šeri nakon što je umočio prst i liznuo belu stvar. „Kao i uvek.“

„Šta je to?“

„Krempita profesora Koste Vujića. Ali bolje poliži to sa noge, jer zaista ne želiš da imaš na nozi ono što dolazi nakon krempite.“

Lazara je zavibrirala papučama taman na vreme da i poslednji ostaci mozga keltskog ratnika spadnu sa njenog stopala.

„I tako kažem ja njemu ’Bog te ubio da te ne ubije, a što je dade?’“ dopre glas jedne prolaznice.

„Ma šta kažete, gospa Živka?!“ reče druga prolaznica.

„I tako Vam ja, gospa Žanka, ostadoh bez privatnog fijakera, i sada moramo da se ganjamo sa ovim divljacima…“ reče gospa Živka nabijajući petu između dva kamena.

„Uzmite ovaj, gospa Živka“, reče gospa Žanka pružajući nekoliko kamenica odvaljenih od kaldrme.

„Hvala Vam, moja draga prijateljice. Šta bih ja bez Vas.“

„Morali biste goloruki da jurnete na ove klipane…“

To se odnosilo na grupu pijanih hipstroja koji su bauljali Skadarskom, veselo pevali neku modernu pesmu i vomitirali ništa manje moderan sadržaj želuca po pločniku.

Gospa Žanka i gospa Živka su prvo pogledale jedna drugu, klimnule glavama i počele da bacaju kamenice na hipstroje, koji nisu znali šta im se događa. Kamenice su padale po njihovim modernim telima i razbijale njihove moderne lobanje.

Simpatičnim gospama kao da to nije bilo dovoljno, pa su krenule i u juriš ka njima, bombardujući ih svim raspoloživim sredstvima. Jednom rukom su pridržavale haljine u koje su smestile municiju, a drugom grabile kamenje i bacale na hipstroje.

Lazara je zakoračila da se umeša u ovaj neravnopravan sukob, ali ju je Šeri zaustavio stavljajući joj ruku na rame.

„Čekaj“, reče.

„Šta? Pobiće ih.“

„Neće. Gledaj.“

I zaista, iz mraka je izašao konjanik. Dah pijanog šarca osećao se svuda uokolo. Brkati konjanik je vešto kontrolisao cik-cak kas svog vozila na četiri noge.

Čim su ga ugledale, gospa Živka i gospa Žanka su prekinule sa svojim aktivnostima.

„Dame“, reče konjanik. „Opet?“

„Nismo mi krive“, reče gospa Žanka bacajući kamenje na zemlju.

„Mi smo samo dve nezaštićene starice“, reče plačnim glasom gospa Živka, brišući prljave ruke o crnu haljinu.

„Morale smo da se zaštitimo od ove rulje pijanih varvara“, reče gospa Žanka pokazujući na hipstroje.

Hipstroji su zaista delovali jezivo. Duge brade, mišićavih tela prekrivenih tetovažama i nakitom, opijeni Instagramom, više su ličili na grupu Huna ili Gepida nego na pristojnu strojevsku omladinu prestonice.

„Nesporazum, znači?“ upita brkati konjanik.

„Nesporazum, jamačno“, reče gospa Žanka. „Neće se više nikada ponoviti, druže Marko.“

„Njih-hi-hik-hik!“

„I druže Šarac.“

„I nemojte, molim Vas, ponovo da nas privodite u tamnicu“, kroz suze reče gospa Živka. „Prošli put smo jedva preživele one huligane u ćeliji.“

„A tek oni vas“, promrmlja drug Marko.

„Molim?“, upita gospa Živka.

„Ništa, ništa“, reče drug Marko.

„Gde vam je Brana?“ „Brana se opet zarakijao sa Čiča Ilijom i Tikom Stanićem u Klubu književnika.“

„Zar Tika nije ostavio piće?“

„Jeste. Ali ovo je Tika koji će tek da ostavi piće, a ne onaj koji ga je ostavio.“

„Rekao sam Brani da vas ne pušta same. Uvek napravite neku glupost.“

„Mi smo se samo branile.“

„Da, da… Vi ste nemoćne starice…“

„Tako je, druže Marko.“

„Hajde, sada… Razlaz. Pravo u Klub književnika i da vas više nisam video ovde. Buzdovan će da radi!“

„Hvala Vam, druže Marko“, reče gospa Živka.

„Hvala od srca“, reče gospa Žanka.

„Službenica“, rekoše uglas gospe, klanjajući se.

„Hajde, sada… M’rš!“

Gospe su se poslušno okrenule i iznenađujuće brzim koracima udaljavale sa poprišta borbe.

„Opet smo ga izradile“, reče gospa Žanka.

„Baci petaka“, reče gospa Živka.

„Šeri“, reče Marko stavljajući dva prsta na šubaru.

„Marko“, uzvrati mu Šeri. „Šarac“, dodade.

Šarac Šarac je pokušao da mu salutira prednjim kopitom, što je izazvalo haos na vrhu.

Drug Marko je jedva uspevao da ne padne sa konja. „Hej, hej!“ vikao je na šarca Šarca pokušavajući da održi ravnotežu.

„Smiri se… A i ti, Šeri… Misliš da je smešno?“

„Uvek“, odgovori Šeri.

„Gde ste pošli?“ upita Marko.

„U Dva jelena“, reče Šeri. „KADA ste pošli u Dva jelena?“ upita malo tišim glasom drug Marko.

„8. 6. 2059. godine“, ubaci se Lazara.

„Tako znači“, reče sa razumevanjem drug Marko, prvi put obraćajući pažnju na Šerijevu pratilju.

„A ko si ti, tamnoputa vilo?“

„Lazara. I nisam vila“, reče Lazara.

„Tako na početku kaže svaka vila. Vlažna ćelija u tamnici i moj drug buzdovan obično utiču da one promene mišljenje i otkriju svoj pravi identitet.“

„Marko, ona je sa mnom“, reče zaštitnički Šeri.

„Ne moraš da me braniš“, rekoše uglas Lazara i drug Marko.

Za trenutak su im se namršteni pogledi sreli, a onda su prasnuli u smeh.

„Ha-ha-ha“, smejao se drug Marko pokušavajući da ostane u sedlu nasmejanog šarca Šarca. „Dobra si, mala. Sviđaš mi se.“

„I ti meni… ha-ha-ha… druže Marko. Koji si ti car…“

„A što je… ha-ha-ha… najbolje, i nisam car već kralj… Kapiraš? Marko Kraljević je car!“

„Ha-ha-ha… Genijalno!“

„Okej“, reče drug Marko brišući suze od smeha.

„Da se uozbiljimo. Šeri, pazi se. U Dva jelena 8. 6. 2059. ne mogu da ti pomognem. Taj vek je van moje nadležnosti.“

„Shvatam“, reče Šeri. „Paziću.“

„A i ti, vilo, pripazi na ovog momka“, reče drug Marko Lazari.

„Ne brini, kralju“, odgovori Lazara.

„Sa velikim k“, primeti ljubazno drug Marko.

„Okej, Marko Kralju, care… Šarac, daj kopitnjaka!“

„Ups!“ ozbiljno se zaljulja drug Marko kada šarac Šarac pokuša da baci kosku.

„Ravijojla si vila, devojko… Sviđaš mi se.“

***

Knjigu “Sanjaju li androidi radnička prava?” možete poručiti, za svega 500 dinara (plus ptt troškovi), direktno od autora na mejl neverovatnimiki@yahoo.com


0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Related Post